EN– Ponosan sam što sam u čestvovao u studentskom buntu 1968. godine i što sam se baš tada bavio novinarstvom, jer su me ta događanja naučila da ne poštujem autoritete, već da mislim svojom glavom, ali i zbog toga što se kasnije pokazalo, a vidi se i danas, da su novinari koji su tada aktivno sagledavali problematiku u studentskim listovima, vrhunski novinari. Sve je počelo tri godine pre bunta, privrednom i ekonomskom reformom u zemlji, koja je stvorila nezaposlenost i opšti recesioni “poklopac” u celoj Jugoslaviji. Reforme nisu praćene i političkim promenama, pa se socijalna inteligencija pobunila uz nesrećnu podršku studenata. Da studentski bunt nije tada otpočeo, ne bi se zaustavile ni započete privredne reforme – rekao je Boarov.
Međutim, za razliku od njega, novinar NIN-a Stevan Nikšić smatra da su privredne reforme započete 1965. godine bile samo simulacija mera koje je trebalo da liče na tržišnu ekonomiju, ali da je to bilo daleko od pravih reformi. On je otišao i dalje, naglašavajući da su upravo oni koji su tvrdili da su studenti oborili reforme – to uradili sami, te da je tada usledio najsramniji period naše istorije – hapšenje i zatvaranje intelektualaca s Beogradskog univerziteta – i da je 1968. godine mnogo izgubljeno zbog tog “nesporazuma”.
– Studenti su obeležili to vreme, a kod nas su “s one strane gvozdene zavese” u jasnoj podeli između Istoka i Zapada, prvi put pokazali neko drugačije mišljenje s kojim je država mogla da računa, što se i pokazalo tako što je većina ovih ideja s ulice ušla u Ustav iz 1974. godine – kaže novosadski advokat Milan Dobrosavljev. – S druge strane, iako je država bila otuđena od staljinističkog koncepta vlasti, po mom mišljenju bilo je isto kao u staljinističkoj državi s parapolitičkim grupacijama, od socijalističkog saveza boraca, omladine, studenata, pa sve do komunista, s ključnim principom demokratskog centralizma – rekao je Dobrosavljev, i dodao da su, i pored “žuči”, tadašnji studenti, za razliku od današnjih, imali priliku da se čuju i da budu glasni, iako je svako ko se drznuo da misli drugačije – odgovarao po pitanju centralizma, a štampa bila u službi politike, kao na primer “Dnevnik”, koji je tada bio “organ Socijalističkog saveza Vojvodine”. Bivša rektorka Univerziteta u Novom Sadu prof. dr Fuada Stanković osetila je potrebu da “odbrani” studente, i podsetila prisutne na to da su se oni i te kako pobunili protiv režima Slobodana Miloševića u protestima 1996/97. godine, a kasnije i kroz organizaciju “Otpor”, te da su u svrgavanju njegove diktature imali izuzetnu ulogu.
Tribini su prisustvovali i članovi današnje redakcije “Indeksa”, koji su uglednim gostima želeli da potvrde da list, ipak postoji, i da izlazi i dalje, te da “studentske ideje nisu zamrle”. Međutim, studentkinja prorektorka Univerziteta u Novom Sadu Helena Hiršenberger usprotivila se, tvrdeći da novosadski studenti zaista nemaju svoj zvanični list, koji ne pripada nijednoj studentskoj organizaciji, kao nekada “Indeks” Savezu studenata, a danas nevladinoj organizaciji SIIC (Studentski informativno-izdavački centar). Ona je rekla da će do kraja kalendarske godine inicirati pokretanje studentskog lista u kojem će se podsticati ideje mladih, bez obzira na trend savremenog društva ka pluralizmu medijskih glasila.
Ideju je podržala i rektorka Univerziteta u Novom Sadu prof. dr Radmila Marinković-Nedučin, istakavši da sadašnji “Indeks” studenti ne prepoznaju kao svoje glasilo, koje će, na primer, dobiti kada se izglasa zakon o studentskom organizovanju, te samim tim osnuje i studentski parlament.
Na tribini se moglo čuti i mišljenje da je uvek postojala režimska i kritička inteligencija, ali da ove druge u današnje vreme nema, kao ni materijalne podrške za tako nešto. Takođe, kada stariji postavljaju pitanje da li među studentima više ne postoji kritičko razmišljanje, onda treba da se prvo zapitaju da li postoji među profesorima, koji bi u tom slučaju stali uz svoje studente i zaštitili ih. Predočeno je da su mladi veoma aktivni, ali kroz neke druge forme informatičkih tehnologija, u koje stariji baš i nemaju pristupa, te im smeta što više ne mogu da opipaju puls mladih i osete kakva su njihova razmišljanja, kao što je moglo kroz studentsku štampu.
Jedan od neposrednih učesnika studentskog bunta i glavni i odgovorni urednik lista “Student” u Beogradu 1968. godine Milenko Sretić, a ne Milorad Vučelić kako su istakli učesnici, podsetio je na to da nijedan studentski list ne može da dostigne ondašnji tiraž od 40.000, ali da akademci sličan efekat mogu da izazovu kroz druge medije ukoliko to žele. Razlika je, po Sretićevim rečima, u tome što današnji studenti više nisu generacija koja oseća da ima neku misiju, nego i zbog sebe i zbog roditelja žele što pre da diplomiraju. On je zaključio da je, osim novinara i advokata, trebalo da budu prisutni i ekonomisti, koji bi razjasnili nedovoljno razmatrano pitanje tržišne ekonomije šezdesetih i sedamdesetih godina, ne samo u lokalnim već i svetskim razmerama, koja je i dovela do širenja evropskih tenzija.
