Ivan Mrđen: Tako je govorio Žare

Juče se navršilo tri godine od kako je preminuo Dragoljub Žarković (21. novembar 1951 – 5. februar 2020), jedan od najboljih novinara i urednika na ovim prostorima i na ovom jeziku, otac petoro dece i deda dvanaestoro unučadi.

Bili smo drugovi još iz studentskih dana, istomišljenici sa Stadiona JNA, kolege u “Borbi” i “Vremenu”, saborci u godinama raspleta i godinama koje su pojeli skakavci, a još više u onima kad su kao pobedili “naši”, porodični prijatelji kroz pet decenija i četiri generacije… U minulih hiljadu i kusur dana često sam, raznim povodima, citirao neke njegove stavove, ne bih li nekako smanjio teskobu koju osećamo i zbog vremena i prilika u kojima živimo i zbog toga što više ne čitamo Žaretove tekstove na stranicama „Vremena“.

Stariji sigurno pamte da je godinama na trećoj strani, uz „hiljadu reči“, pardon fotografiju koja obeležava minulu sedmicu, ispod naslova od samo tri slova, objavljivan kraći Žarkovićev tekst, gotovo aforizam. Kasnije su se menjala i vremena i „Vreme“, pa je i on počeo da piše sve duže uvodnike, o čemu svedoči i njegova „Napredna knjiga“ (sa podnaslovom „Godine uspona Aleksandra Vučića“, NP „Vreme“, Beograd 2016.), koju je on sastavio na osnovu sledećih ključnih tačaka:

1. Srbiji je potrebna nova strategija državnog razvoja koja ne može biti zamenjena idejom da postanemo deo Evropske unije, jer ovakvi kakvi smo ništa im ne trebamo;

2. Svetska opšta kriza izbacila je u orbitu i dve gotovo zaboravljene reči – pohlepa i moral, kao i potrebu da se političke elite prilagode novom stanju duha i menjaju obrasce ponašanja;

3. Da li lider jedne zemlje koji, po sopstvenom priznanju, nije primetio tektonski poremećaj s kraja dvadesetog veka može danas u poodmaklom 21. veku pravilno da podesi kurs državnog broda;

4. Da li smo politički i ekonomski suverenitet predali drugima u ruke, pa šta bude;

5. Da li smo zamorčići u projektu jednog čoveka koji će ubedljivo dobijati izbore a da se, istovremeno, izgubi ideja reformisanja društva.

Svako ko ume ovo da pročita i sam oseća koliko nam nedostaje i tek će nam nedostajati ovakva lucidnost i način razmišljanja. U tom smislu sam iz nekoliko Žarkovićevih tekstova sastavio komentar koji bi komotno mogao da bude objavljen u sledećem broju “Vremena”, u kome će prošlonedeljni igrokaz u zgradi iza Rosandićevih konja sigurno biti glavna tema. Dakle, tako je/bi govorio Žare:

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao da gubi nerve i oseća da ima sve manje podrške i da mu je sužen manevarski prostor, pa to nadoknađuje pojačanom retorikom.

Slabljenje njegove moći najbolje se ogleda u tome što svakog dana mora da odgovara na sve veći broj pitanja koja se njega i ne tiču, za koja prosto nije nadležan, nego se sam gura, otima mikrofon i održava privid kontrole, mada je i njemu verovatno jasno kad legne uveče, ako ikad legne, da se bavi besmislicama i da je govor državnika – da ne preterujem, političara – zamenio ibijevskom poštapalicom “Narode moj!”

Od onog dana kada je počeo kao kandidat za diktatora da zabada nos i u stvari koje su ponekad i loše regulisane zakonom, češće je smešan nego opasan. Ja mu zameram što svaki dan sve više i jače napredujemo ka vladavini “apsolutnog autoriteta” i što to demonstrira svaki put sve više, pouzdajući se u istraživanja fokus grupa koja pokazuju da Srbi vole jakog šefa.

Kao i kod svih ljudi koji ostvare vrhunsku životnu želju, tek jedna tanka linija razdvaja dostojanstvo od taštine, samopouzdanje od samoobmane i slavu od samouništenja. Vučić, i sam nesvestan narodne opominjuće izreke da je mačku mnogo goveđa glava, prosto tetura preko te linije razdvajanja, a da se ne strmekne desno ili levo, drže ga oni koji su se uortačili s njim pa pokazuju prezir prema institucijama i sumnjiv višak vere u “Acu Srbina”, koja će trajati dok ne vide da je ovaj počeo da se ozbiljno ljulja i da preti da će svojim posrtanjem ili padom i njih da obori kao kegle u seoskoj kuglani.

Predsednik Srbije izjavio je da će Kosovo u budućnosti dobiti nezavisnost i suverenost na celoj teritoriji, ali ne zato što će on da ga prizna već zato što nije prošlo rešenje koje je on nudio, ali ne preciziravši šta je tačno nudio ni kome. Vučić je za svoju omiljenu televiziju Pink rekao da “ono što je nudio nije moglo da prođe zbog strahovitog pritska pojedinih zemalja i njihovih obaveštajnih službi koje su pokrenule kompletne agenture po različitim zemljama političke, medijske i druge”.

On je dodao da je nudio unutrašnji dijalog, ali da deo opozicije nije izneo svoj predlog o rešavanju kosovskog pitanja.

Moram da priznam da ništa nisam razumeo. To sam pripisao nedeljnom oblačnom jutru, okolnosti da još nisam popio prvu kafu, ali, moram da priznam, da i dalje, kad sam se dobrano razbudio, ništa ne razumem.

Da li će to Vučić da potpiše sporazum kome se Kosovu priznaje međunarodni suverenitet tek u inat nama koji nismo razumeli šta on to predlaže, a sam kaže da nismo ni znali šta to predlaže.

To je reakcija deteta koje se naljutilo na okolinu jer nije shvatila hoće li da piški ili će da kaki. Metaforično, kao da je ostao bez glave.