ENDokument Saveta za štampu Medija centra o martovskom pisanju domaćih medija (sedam dnevnih listova i četiri nedeljnika) zaslužuje pažnju zbog upiranja prsta na delikatnu i izazvnu temu o etici u informisanju. Na vrhu ovog istraživanja u negativnom smislu, kao „šampion” koji nije poštovao pravila etičkih normi, „časno” mesto zauzeo je Srpski nacional (37 negativnih tekstova), a slede Kurir (31), itd.
„Politika” i „Danas” su ubedljivo na poslednjem mestu sa svega četiri teksta. Ovo je svakako podsticajan Izveštaj ne samo za razmišljanje, već i otvaranje dijaloga, polemike, razmenu mišljenja. Pomenutu temu nije inicirao medijski Savet, već je nju nametnulo pisanje sredstava informisanja o aktuelnoj svakodnevnici.
Čitajući ovaj dokument, koji našu medijsku scenu slika tamnim bojama, jedan od zaključaka je da nam je deo sredstava javnog informisanja onakav kakav je i deo našeg društva. Ako su mediji, kako kaže pomenuti izveštaj Centra, jedan od „uzroka društvene patologije i izopačenih institucionalnih i interpesonalnih odnosa u društvu”, onda iz takve opore ocene, mišljenja i stava, proizilaze i brojna pitanja. Prevashodno ona koja su na trasi traženja odgovornosti medija za javnu izgovorenu reč, zaštite građana od dezinformacija i neistina, kao i stepena odgovornosti sredstava informisanja u stvaranju jednog izopačenog društva.
Takođe jedno od pitanja, koje se nameće čitanjem pomenutog izveštaja je: Kakav je odnos između sila entropije (u društveno-političkom smislu mislim na one snage koje svojom destruktivnošću vuku društvo ka dezoragnozaciji, haosu i povratak na staro) i sredstava javnog informisanja koji su medijski prenosni kanali informacija.
„Čista” informacija, kaže u „Enciklopediji političke kulture” prof. Fakulteta političkih nauka Miroljub Radojković, „najbolje odoleva sili entropije koja bi da je raspe i vrati u početno stanje neodređene verovatnoće”.
Imamo li mi, čitaoci, takvu „čistu” informaciju, u smislu objektivnosti, istinitu, plasiranu preko sredstva informisanja, koja bi nam pomogla da se odupremo silama entropije? Mislim da nemamo.
Neetička borba niskih udaraca usmerenih na tiraž, zaradu po svaku cenu, umesto argumentovane borba za čitaoce, pružanjem objektivne istine, postali su danas osnova uređivačke politike pojedinih glasila, podložnih raznim (ne)političkim „sponzorima” i svoj „informativnoj” ekonomiji.
To je posebno prisutno kod jednog broja novo pokrenutih glasila koja su doživeli pravi medijski (tiražni) bum na našem prostoru. Takav razorni talas se poput „velikog praska” ili „medijskog cunamija” nezaustavljivo i neobuzadano širi našim prostorima, ne pokazujući tendenciju obuzdavanja.
Potrošači informacija, s jedne strane primaju obilje vesti, a s druge strane, zatrpani su i preplavljeni brojnim dezinformacijama, neistinama i senzacijama svake vrste. (Ne)ukus plasiranih informacija, blago rečeno, ima za posledicu formiranje mentaliteta i (ne)kulture građana.
Postavlja se pitanje, kako u prvi mah, dok ne stigne demanti, a često ga nema, razlučiti pravu informaciju od one koja to nije, istinu od neistine, objektivnu od neobjektivne, profitabilnu-senzacionalističku, od neprofitabilne, nepristrasnu od pristrasne.
Koliko su čitaoci novim Zakonom o javnom informisanju donetim 2003, zaštićeni od senzacionalističkih glasina, ako su najčešće kršene odredbe i, prema pomenutom izveštaju Saveta za štampu, „etičke kategorije” koje kažu da je „novinarstvo nespojivo sa senzacionalizmom, neosnovanim optužbama, klevetama, glasinama i ogovaranju…”.
Pomenti izveštaj podstakao je na razmišljanje o nečemu o čemu se u našoj javnosti ćuti. Reč je o sadržaju i »upotrebnoj vrednosti« pojedinih pres konferencija i dilema da li izrečeno na njima potpada pod udar slova Zakona o javnom informisanju (posebno čl. 11 i čl. 37).
Ova dilema otvara pitanje stepena odgovornosti na relaciji: konferencija za novinare-sredstva masovnih komunikacija-javno mnjenje. Da li je pres konferencija, koju organizuje politička stranka, manipulator javnog mnjenja, a mediji u tom slučaju samo sredstvo transmisije za nametanje mišljenja javnom mnjenju.
Za novinara ili urednika jednog glasila važi prinicip rimskog prava da ih neznanje zakona ne oslobađa od odgovornosti (ignoratia iuris cuique nocet). Koliki je stepen odgovornosti novinara ili urednika glasila pred javnošću, a kolika pred Zakonom o javnom informisanju? Da li se odgovornost ove vrste može stepenovati?
Kako shvatiti pres konferenciju sa stanovišta obaveznosti i odgovornosti lica koje drži konferenciju? (Setimo se samo prošlogodišne izjave date na pres konferenciji, a ove godine pred sudom aktuelizovane, šefa izbornog štaba predsedničkog kandidata D. Maršićanina, Dejana Mihajlova o pozivanju na odgovornost za ubistvo premijera Đinđića).
Kako postupati kada su u pitanju evidentni stranački sukobi, prepucavanja, obračuni, podmetanja i nameštanja, česta pojava naše uzavrele političke scene? Prenositi autentično saržaj pres konferencija, ili ih prepričavati, ili ih uopšte ne prenositi?
Ponekad se „argumenti” kod stranačkih obračuna izrečeni na pres konferencijama, i pored najbolje novinarske volje i umeća, ne mogu pretvoriti u snagu argumenata.
U izuzetno napisanoj knjizi „Od trojanskog konja do Interneta”, koju mnogi nazivaju istorijskim bukvarom (dez)informacija, Vladimir Volkov piše „dezinformacija je manipulisanje javnog mnjenja u političke svrhe, putem informacije obrađene zaobilaznim sredstvima”.
Ako je tako postavlja se pitanje da li je pres konferencija u tom slučaju jedno od onih »zaobilaznih sredstava« za obradu informacija u dezinformacije, kako bi se obmanulo javno mnjenje.
Ponašanje (pisanje) medija je ozbiljno etičko-moralno, a ne suprotno, političko-stranačko pitanje. Međutim to suprotno, posebno je došlo do izražaja poslednje decenije 20. veka i traje do današnjih dana, stvarajući klimu jednog metežnog i urušenog vremena. Posledica ovakvog vremena je kriza morala uopšte, i hramanje etike. To naravno nije moglo, posle svega što se dogodilo na ovim našim prostorima, da mimoiđe i novinarstvo kao profesiju. Time ona naravno nije oslobođena odgovornosti.
