ENU prošli ponedeljak stavljena je tačka na moju televizijsku karijeru, poslodavac (TV B92) mi je kazao kako, k sozhaleniu, neće sa mnom moći da nastavi saradnju jer je budžet, kak se veli, skresan.
Tekstovima su, rečeno mi je, zadovoljni i kad kriza mine rado bi saradnju obnovili ako i ja to budem želeo.
Nakon osam godina bio sam uveliko pripravan da mi se kaže „menjamo programsku šemu“, ili tako nešto, jer znam da publiku, kao god i sebe, zamaram svojim jezikom, glasom, pa umnogome i predvidljivošću onoga što ću reći: nisam umetnik nego sam radnik koji ima priliku da kaže kako mu se dopada ono što vlastela javno čini.
Sneveselio sam se, ko ne bi, zbog gubitka redovnog posla u kojem sam uživao, ali sam isto popodne završio jedan muzički aranžman, napisao tekst za „Vreme“, sutradan za „Blic“, odsvirao šihtu u „Staroj kolibi“, snimio tambure na šest kanala za pesmu koju će jedan odličan muzičar da otpeva: kočija koja je štrucnula prešavši preko cigle ponovo je išla po ravnom (do Moskvy doedet, do Kazana ne uspeet), da bi se sredinom nedelje moj telefon kako bi rekle kolege iz dnevnih novina usijao: je li istina da vam je devedesetdvojka dala otkaz, pa nije baš otkaz, nisam bio u stalnom radnom odnosu, je li moguće da su vam to saopštili telefonom, istina je, ali ja sam medijski poslenik, telefon je opštilo, šta mislite je li samodršcu prekipelo, otkud ja znam…
Dao sam sve od sebe da ostanem veran neistraživačkom novinarstvu: nije mi to, sestro, zadatak, da istražim kakva je tajna i zlokobna pozadina smenjivanja mene! Tako ja, sa svoje strane, ama se stanovništvo i na internetu i u razgovorima sa mnom listom diglo protiv mog pokušaja da u okviru svojih mogućnosti pridonesem razvoju, možda i nastanku kulture rastajanja: mi se pokidasmo oko tebe, jedino ti glumiš nirvanu…
Pa dobro, braćo, je li na meni da kažem: sloboda govora to sam ja, moja sinekura na jednoj televiziji je javni interes?! Ako mislite da je ukidanje mog priloga stvar znakovita, tumačite je vi, kako ne razumete da upravo ja, jedini ja, ima da ćutim, baš zato što je o meni reč? Umro sam, doveli ste i hor, vreme je lepo, sarana je lepa, velika, hvala vam; po seljačkom običaju u otvorenom sam kovčegu, moje braon odelo sa plavičastim štraftama koje mi je bilo knap sad mi je veliko, smrt se uvek postara da pokojnika odelo nigde ne steže, i našta bi ličilo da ja sa svog mesta razvezem šta mislim – jesam li otrovan, ili sam naprosto umro jer mi je osamdeset godina (osam godina TV priloga ekvivalent je životnom veku od 80 g.)!
Gubicu sam držao zatvorenom sve dok moj dojučerašnji poslodavac koga su javno sumnjičili da me je žrtvovao radi dobrih odnosa sa vladajućom partijom i reklamnom mafijom nije pribegao saopštenju gde optužbe odbacuje navodeći da mi je nuđena saradnja pro bono. Potonje sam javno osporio. Nije mi nuđeno, nego sam, naprotiv, ja, hoteći malo da pecnem urednicu, sutradan nakon verdikta rekao telefonom: „Razmišljao sam noćas, ja bih za vas da radim besplatno…“ Razgovarali smo telefonom i narednog dana, kad urednica meni jeste rekla da bih zaista mogao raditi besplatno: ja sam preko toga prešao sa punim pravom autora koji svoj vlastiti patent smatra neuspelom šalom. Dakle: B92 me je dve nedelje uoči isteka našeg šestomesečnog ugovora izvestio da nećemo moći dalje zbog pomanjkanja novca, ja sam rekao „dobro“, nije mi rečeno kako bih neko vreme mogao da radim za manje novaca, ili jednom mesečno, suština je bila da zbog oskudice pre-ki-da-mo. Da mi je i bila ponuđena besplatna saradnja, bio bih je odbio, makar razočarao stotine pravednika koji dokono drežde na internetu i dele mi pro bono lekcije o žrtvovanju za viši cilj: nemam ni misiju ni prisilnu radnju, pišem što bolje umem za koliko je mogućno pristojan honorar.
Je li sada jasnije, ako je uopšte značajno, zašto sam se na trenutak umešao (pošto sam sebe onako krasno opisao kao mrca) u svoj vlastiti slučaj? Kao što sam držao da jedino ja ne smem ništa reći o eventualnoj političkoj pozadini ukidanja „Retrovizora“, tako sam nakon saopštenja B92 jedino ja mogao da kažem kako stvari stoje sa vajnom ponudom da radim besplatno. Ta bi ponuda o devedesetdvojci valjda govorila kao o kući nepodložnoj pritiscima (ako je pritisaka bilo), a meni bi donela ugled osobe koja se, uverena u ispravnost i poleznost onoga što piše, veleizdiže iznad kletog novca. (Pro bono. Rad bez honorara postojao je znači još u starom Rimu. Ali nešto tako plemenito može da si priušti samo dobrostojeć građanin, a ne ja kome bi takav oreol mogao da ugrozi i osnovnu delatnost: već mi se javio jedan gostioničar, inače moj dobar drug, koji mi je ponudio da sa svojim žičanim kvartetom radim kod njega pro bono!)
Za osam godina niko iz B92 nije nijednom pokušao da utiče na moje da ne kažem tvorchestvo, sam sam se sa dogovorena tri minuta bespravno proširio na tri i po, ponekad i na četiri minuta. U nekoliko navrata dovodio sam u škripac kolege koje su pravile dnevnik, pa bi me zvali i ja bih sam otfikario koji mi drago pasus.
Ljudi stalan posao u fabrici izgube za pet minuta, šta je spram toga ugovor na šest meseci! Da, ali ovo tvoje je javna delatnost, nije isto kad se ukine „Retrovizor“ i kad se ukine neki šalter, nije isto, ali šalter je, gle, možda korisniji! Bilo bi mi draže kad bih svakom bivšem poslodavcu mogao da se obratim za preporuku, nego da rebrim hoću li ga negde sresti, hoće li uzvratiti na moj ljubazni klimoglav: ako se još koja moja kolaboracija završi skandalom, neće niko smeti ni da me otpusti ni da me zaposli!
