ENМада у српском парламенту већ чека један предлог о промени и допуни Закона о јавном информисању, појавили су се и нови захтеви о доградњи истог закона. Тако Удружење новинара Србије и Синдикат новинара Србије поред осталог предлажу да се оснивачу или групи предузетника убудуће законом забрани „концентрација власништва изнад 40 одсто продатог тиража дневних и недељних листова у Србији”. Неконтролисана концентрација медијског власништва, како објашњавају, има погубан утицај на професионалне и етичке стандарде и положај новинара.
Нино Брајевић, председник Удружења новинара Србије подсећа да је то без сумње важан разлог за Удружење коме припадају пре свега новинари, а не и послодавци. Али са аспекта медијског бизниса и медијских предузетника, постоји и интерес послодаваца да се ти односи подробније регулишу. Зашто је баш ниво од 40 одсто продатог тиража изабран као лимит?
– То је европски стандард. Наиме, по европским искуствима оно што се у свету зове доминација на тржишту, а овде код нас недозвољена концентрација у издаваштву – може ићи до 40 одсто. Све изнад тог нивоа значи да имате доминантан положај на тржишту, односно монопол. Измене закона припремили смо заправо још прошле године после једног скупа о медијској концентрацији која је указала на потребу да се посао издавача учини видљив. Надали смо се и да ће се држава позабавити тим антимонополским баријерама у медијској сфери – објашњава Брајовић.
Да ли је неко стигао и престигао власништво тих фамозних 40 одсто укупно продатог тиража у нас?
– Мислим да смо сада на граници и баш зато смо и одлучили да предложимо промене, да не буде касно. У припреми je, рецимо, спровођење приватизације „Вечерњих новости” до краја, на а тржишту штампе је сада „Курир” вероватно најтиражнија новина са 250 хиљада продатих примерака. Ако узмемо процену која важи међу издавачима да се овде дневно прода око 700 хиљада примерака новина, а власник „Курира” и „Гласа јавности” је исти човек, односно оснивач истог предузећа која издају те новине, онда смо ту већ на граници 40 одсто дозвољене медијске концентрације.
У зону недозвољене медијске концентрације могао би ући и ВАЦ ако би, како се прича, купио већински пакет „Вечерњих новости”, рачунајући постојећи власнички удео у „Политици” и новосадском „Дневнику”.
Продати и тиражи листова уопште који би били показатељ медијских монопола, код нас су сада непознаница. Закон никог не обавезује да их објављује. Бројке о продатом броју примерака неретко се крију под ознаком пословне тајне. До таквих података УНС долази распитивањем код штампара, издавача, конкуренције, дистрибутера и других, али „не постоји механизам којим се утврђује просечни штампани или продати тираж медија”. Предложеним изменама би се увела евиденција штампаних гласила, као и обавеза оснивача да почетком сваке календарске године обавести јавност о власничкој структури, пословним резултатима и просечном тиражу у претходној години.
Предлагачи ових законских измена су настојали, како каже Брајовић, да у овом послу избегну арбитражу било ког министарства. Тачније, сматрају да је недопустиво да Министарство културе води регистар штампаних медија, већ да те послове треба поверити независним агенцијама. Предлажу да се регистар штампаних гласила води у Агенцији за привредне регистре, која сада замењује Трговински суд и где се сви издавачи региструју као предузетници. Податке о просечном тиражу и финансијском пословању оснивачи и дистрибутери би достављали Одељењу за бонитет Народне банке Србије, коме се ионако до краја сваког фебруара достављају завршни рачуни. И у другим земљама се таква евиденција не води у министарствима, односно европски стандарди сугерирају да се регистри не воде код било код извршног органа власти. Поменути би органи требало да те податке обавезно учине доступним јавности и тек тако би се поуздано знало да ли је неко медијски монополиста или на прагу да то постане.
На какав ће одјек наићи ови предлози новинарских организација, видеће се, али Брајовић подсећа да би требало да се навикавамо да „еснафи предлажу законе и нуде решења за своје области, не чекајући да то уређује држава.
М.Петрић
