Dve godine najvećeg poniženja u karijeri

„Mnoge javna preduzeća u Novom Sadu su koristila usluge agencijskog zapošljavanja – gradsko zelenilo, gradska čistoća, pa je i Radio televizija Vojvodine odlučila da to uradi“, priča za UNS novinar RTV koji je želeo da ostane anoniman, a dve godine je preko agencije radio za pokrajinski javni servis.

Kada je doneta odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, u Radio televiziji Vojvodine problem zabrane zapošljavanja su rešili „zapošljavanjem preko agencije“. Oko 370 radnika, koji su uglavnom radili na određeno dobili su nove „poslodavce“ i nastavili da rade pod sličnim uslovima i za slične plate na dotadašnjim radnim mestima. Međutim, kaže i da je ovaj vid zapošljavanja bio način da se oslobode ljudi koji im se nisu dopadali neprodužavanjem ugovora.

Naš sagovornik je dve godine radio preko agencije, po raznim ugovorima, uglavnom na tri, četiri meseca. RTV je raspisivao tendere za agencije preko kojih će medijski radnici biti angažovani. Međutim, dešavalo se da neki ponuđač ospori rezultate tendera. Tada se svi „agencijski radnici“ prelazili na honorarne ugovore, koji su bili nepovoljniji i zato sada imaju „rupe u stažu“.

„Mislim da je to jedan od najgorih vidova angažmana novinara na ovim prostorima. Nijedan novinar neće se baviti svojim poslom kako treba pod tim uslovima, jer nemaš pojma šta te čeka za mesec dana kada se budu produžavali ugovori“, kaže naš sagovornik.

Većina ostala bez posla

Kada je sistem sa agencijama „pukao“, većina je ostala bez posla, pa su sukcesivno vraćani na RTV, po „kvotama“. Bilo je pitanje ko će dobiti posao i na koji način su pravljene kvote, a kvalitet ljudi koji su ostajali zavisio je dosta i od toga ko je bio urednik i ko je vodio odeljenje. Kaže da je u njegovom odeljenje bilo petoro, a on je jedini dobio posao, jer je bio urednik, novinar i imao četiri emisije. Nažalost, četvoro njegovih prijatelja i kolega je ostalo „bez ikakve šanse da se vrate na RTV“.

Sistem agencijskog zapošljavanja bio je zamišljen tako da su novinari sa agencijom imali posla samo pri potpisivanju novih ugovora, rešenja o godišnjem odmoru i bolovanju. To što su potpisivali, dogovarali su sa svojim nadređenima u RTV-u.

„Mi smo praktično bili deo redakcije, ponašali se i radili kao ostali novinari, osim što smo strepeli da li će nam produžiti ugovor“, kaže naš sagovornik.

Dodaje i da ne zna šta bi se desilo da je neko napravio neki problem, ili u slučaju tužbe, ko bi snosio odgovornost, „jer vi praktično niste deo javnog servisa, već agencije, a ona nema tu vrstu odgovornosti“.

Zaposlenima preko agencije uplaćivani su doprinosi za zdravstveno i penziono. Međutim, dešavalo se da neki ostanu bez zdravstvenog osiguranja i to saznaju kada odu kod lekara jer „ovi iz agencije nisu bili ažurni“.

Kaže i da kada se odustalo od agencijskog zapošljavanja, veliki broj odeljenja u okviru RTV-a je ostao bez ključnih ljudi, uglavnom mladih koji su nosili program.

„U jednom momentu rasveta je ostala bez ikog. Ti imaš ne znam koliko studija u okviru RTV-a koje nema ko da rasvetli, jer si morao da otpustiš sve ljude koji su radili na reflektorima. Omladinski radio je ostao bez 50 odsto novinara, program je bukvalno iskasapljen. Onda su jedno po jedno vraćali, premeštali iz odeljenja u odeljenje i pokušavali da nadomeste manjak ljudi. Ali mislim da je kvalitet programa i svega ozbiljno pao kada su svi ti ljudi otišli“, kaže naš sagovornik.

On dodaje da su ljudi koji su vodili RTV u tom trenutku smatrali da ne treba da se bore sa Vladom, da objasne da nisu javni sektor, već Javni servis. Da ljudi odlaze u penziju, da se mediji menjaju.

„Javni servis ne može tako da funkcioniše. Možete da zamislite kolike su plate male, naročito sa ovom krizom i ljudi odlaze. A tebi trebaju novi ljudi, a nemaš načina da ih angažuješ. I onda imaš agenciju, što je njima jedno vreme odgovaralo. Preko agencije možeš da radiš šta hoćeš, ne krše ni jednu Vladinu odredbu, ni jedan zakon, sve je u sivoj zoni. I onda su tako radili, ne očekujući da će to pući“, priča sagovornik UNS-a.

Krivi smo i mi, jer smo bili kukavice

Sagovornik UNS-a kaže agencijsko zapošljavanje novinara nije stvaralo samo nesigurnosti novinara, već je bilo i etičko pitanje Javnog servisa. Pokrajinski javni servis treba da izveštava o najvažnijim temama u Vojvodini, a program proizvode ljudi koji su „iznajmljeni“. Oni treba da se pridržavaju pravila RTV-a, a njihova sigurnost je ležala u rukama neke druge firme, koja je svakog trenutka mogla da se ugasi.

„Mogla je agencija da kaže, RTV više ne plaća, prebacićemo vas na druge poslove. I sve te ljude pošalju da čiste ulice ili da se bave nekim drugim poslom. Jer zakonski nisu bili primorani da brinu o tvom poslu na bilo koji način. To su dve godine koje su bile naveće poniženje u mojoj karijeri“, priča naš sagovornik.

Medijski radnici koji su bili zaposleni preko agencija, uglavnom ne žele da pričaju javno o tom periodu. Naš sagovornik kaže da su generalno uplašeni, a oni koji su dobili posao za stalno i dalje misle da neko može da im se osveti ako pričaju javno.

Zaposleni preko agencije nisu mogli ni da budu članovi sindikata, a i pitanje je bilo protiv koga bi se bunili za poboljšanje svog statusa. Razmišljali su i o osnivanju sindikata u okviru agencije, ali su shvatili da je to potpuno besmisleno, jer su im ugovori na tri meseca, a agencija može da ne prođe na tenderu, ili izgubi licencu i sindikat gubi svrhu.

„Sindikat je, mislim jednom prilikom organizovao neku vrstu okupljanja ovim povodom. Pojavilo se 20-ak ljudi, od nas više od 300 koji smo bili zaposleni preko agencije. Malo je i do nas novinara. Kada imaš sistem da nemaju nikakve obaveze prema nama, onda im odgovara da smo malo i kukavice i da nećemo da se pobunimo. Sve se lepo uklopilo i zato je nažalost trajalo tako dugo“, kaže sagovornik UNS-a.

On i sa ove distance kaže da ne zna koji su bili motivi rukovodstva da posegne za agencijskim zapošljavanjem. Možda su hteli da zaštite zaposlene, možda je to bio jedini način da ih zadrže, mada sumnja u to. Kaže da koliko god su govorili da je takav rad ispod svakog dostojanstva, niko se nije obazirao na to.

Takođe, agencijsko zapošljavanje nije bila ušteda za RTV, naprotiv. Svi su primali iste plate kao kada su imali ugovore na određeno, plaćani su im svi doprinosi na zarade, ali i agencija je uzimala svoj deo.

„Mi smo koštali RTV više nego što bismo ih koštali da su mogli da nas zaposle za stalno.“