OD SIROMAŠTVA DO AUTOCENZURE

Hronična besparica, mizerne plate i nedovoljan broj novinara, izbegavanje istraživačkih priča i kritičkog osvrta prema radu vlasti, iščekivanje budžetskog novca za sufinanisranje medijskih projekata, kao i mimikrija kojom reaguju na trenutnu partokratiju– slika je stanja u lokalnim medijima u Užicu. Užički mediji dele sudbinu lokalnih redakcija u Srbiji koje su uništene tokom procesa privatizacije, ali i dodvoravanjima vlasti, pristajanjem na cenzuru i autocenzuru. Neki od njih su se, pokušavajući da opstanu, „prilagodili“ zlom vremenu i nadaju se da će, konačno, dočekati vreme slobode medija.

Čekajući slobodu

Nije retkost da političari vladajućih stranaka,posebno uoči izbora i tokom izbornih kampanja, medijima „savetuju“ da „paze šta rade“, podsećaju ih na to da će im „trebati novac za medijske projekte i razne dozvole za rad“.

Zvanično, nijedna strana neće to javno potvrditi. U tom limbu omerte, i jedni i drugi pronalaze sopstvenu korist, a interes o javnom informisanju se „preselio“ na društvene mreže koje često obiluju dezinformacijama.

U gradu postoje jedan nedeljnik (Vesti), dve televizije (TV 5 i TV Lav plus), četiri radio stanice (Radio Užice, Radio Luna, Radio San i Prvi radio), dve agencije (Zoomue i Rec media) i nekoliko portala čiji broj raste poslednjih godina.

Za medijske projekte se izdvaja malo novca, mnogo manje od dva odsto gradskog budžeta,koliko godinama traže medijska udruženja. Taj iznos se, od 2015. godine, od primene zakonske obaveza o sufinansiranju medijskh projekata, povećava, kao i što se povećava broj pristiglih i odobrenih projekata.

Novac dobijaju svi lokalni mediji u gradu, po principu uravnilovke i nezameranja, pa i mediji izvan Užica, a najveći iznosi su rezervisani za one bliske vlasti.

Dragoceno, ali nedovoljno

Ilija Petronijević, u čijem vlasništvu su TV5 i Radio San, kaže da je u elektronskim medijima „finansijsko stanje svakim danom sve lošije“.

Ta televizija, ističe, za taksepo raznim osnovama, plaća mesečno oko 300.000 dinara, a dodatni troškovi suplate 16 zaposlenih, električne struje, registracije i korišćenja vozila i drugi rashodi.

Objašnjava da TV5 emituje program u Užicu, ali u planu je da se proširi na područje na kome živi oko 600.000 ljudi, za šta će morati da plaća uvećane takse.

„U tom slučaju, samo godišnja taksa REM-u biće 3,6 miliona, umesto sadašnjih 600.000 dinara, a povećanjem broja konzumenata, rastu i naknade udruženjima SOKOJ, OFPSi PI“, podseća Petronijević.

Manjak prihoda je, objašnjava, posledica i centralizovanog marketinga kompanija, koje se reklamiraju na nacionalnim televizijama, a ne u loklanim medijima.

„Zbog svega toga, ugasiće se mnoge lokalne televizije“, poručuje Petronijević.

Za finansijsku podršku medijskih projekata iz budžeta, kaže da je „dragocena, ali nedovoljna“, dodaje da veliki deo tog novca odlazi medijima izvan Užica i da tu zakonsku mogućnost, posebno, koriste sajtovi.

O pritiscima političara na tu televiziju i radio tvrdi da ih „nije bilo“. „Ni sa sadašnjom, a ni ranijom vlasti nismo imali problema, a za druge ne znam“, ističe Petronijević.

Ni dobro, ni loše

Vladimir Milanović, direktor Vesti, najstarije medijske kuće u graduu čijem sastavu su nedeljnik istog naziva, Radio Užice i sajt Inoera.rs, ocenjuje da je stanje u užičkim medijima „ni dobro, ni loše“.

Lokalni mediji su, navodi, „u veoma teškoj finasijskoj situaciji, a u pojedinim redakcijama je evidentna autocenzura“. Redovno informisanje građana je, podseća, veoma skupo i ne može da se finansira od marketnških prihoda.

„Loše finansijsko stanje je uzrok nedostatka kadra. Mlađi stručni kadar nije zainteresovan za rad u lokalnim medijma, zbog veoma niskih plata“, kaže Milanović i ističe da su to problemi svih lokalnih medija u Srbiji.

Osim toga što se iz gradskog budžeta izdvaja malo novca za sufinansiranje medijskih projekata, on navodi da se, prilikomraspodele novca, ne ceni kvalitet projekata.

„Nije u redu“, ističe, „da radio-stanica iz jedne male susedne opštine dobije 600.000, a Radio Užice 300.000 dinara“, a potom navodi da „Vesti nisu pod pritiscima ni vlasti ni opozicije i da se trude da ne budu naklonjene ni jednima ni drugima“.

Profesija za mazohiste

Zbog finansijske iscrpljenosti i nedostatka kadra, ukazuje Aleksandar Ranković, vlasnik Radio Lune, lokalni mediji ne nude kvalitetne medijske sadržaje.

„Kadrovi, koji su imali šansu da se zaposle negde drugde, pobegli su iz medija. I kada se pojavi mladi novinar na birou, on završi u javnom sektoru ili u PR službi neke kompanije. Jednostavno, danas biti novinar je mazohizam. Novinar je dijagnoza, a ne zanimanje“, iskren je Ranković.

On navodi da su „mediji pod kontinuiranim pristiscima duže vreme sa svih strana“ i da je „neverovatno to da su novinari krivi za sve što ne valja u društvu, samo zato što su preneli takve informacije“.

„Želja nas koji se trudimo da sačuvamo dostojanstvo medija i naše profesije je da nas svi ostave na miru– da nam ne pomažu i da nas ne pritiskaju. A pritisci su veoma suptilni i traju decenijama, pa zaposleni u medijima ne mogu da ih podnesu i razumem ljude koji su otišli iz medija“, kaže Ranković.

O sufinansiranju pojekta, navodi da se za tu namenu povećao iznos u užičkom budžetu, ali je to daleko od potreba medija da projekte kvalitetno realizuju.

„Utisak je da se ne ulazi u dublju analizu projekta, već se novac dodeljuje po sistemu ‘podmiri sve medije'“, konstatuje Ranković.

Samo propaganda

Toni Stanković, koji je pre tri godine, zbog „neizdrživih finansijskih problema i političkih pritisaka“, ugasio nedeljnik Užičku nedelju, nakon 26 godina postojanja, kaže da „lokalni mediji u Užicu ne postoje“.

„U službi su vladajućeg režima i novca. Ne bave se novinarstvom, nego propagandom. I, neće mi biti žao ako ih jednog dana ne bude“, kritičan je Stanković.

U njima, dodaje nema istraživačkog i analitičkog novinarstva.

„Primera radi, ako pišu o najavi sadašnje vlasti, u sklopu obilaznce oko Užica,da će segraditi most što se ranije nekoliko puta odlagalo zbog njegove neisplativosti, lokalani mediji bi trebalo to da istraže i analiziraju, jer su to obećavale i prethodne vlasti“, ocenjuje naš sagovornik.

O dodeli novca za medijske projekte, kaže da je „to kriminal i da ga dobijaju mediji koji su bliski vlasti“.

„Koliko su novinari krivi za sadašnje stanje u medijima, istu krivicu snose i građani. Mediji moraju da žive od nečega, ali kod nas vlada mišljenje da su jedino mediji besplatni. Kada je neki medij u Užicu u problemu, građani su indiferentni prema tome i, u suštini, što su tražili to su i dobili“, poručuje Stanković.

Budžetski iznosi za medijske projekte