EN
Pre neki dan su i predstavnici po pravilu uzdržanog Saveta Evrope, odnosno njegovog parlamenta, izneliizuzetno negativne ocene predizborne kampanje u Srbiji, tvrdeći da je determinisana „nezabeleženim nivoom negativne kampanje i straha, napadima na opoziciju i novinare, i ozbiljnim pitanjima u vezi sa medijima“.
Tim posmatrača, koji je boravio u Srbiji dva dana, i razgovarao sa ključnim političkim, medijskim i akterima iz civilnog društva, izrazio je zabrinutost zbog uticaja vladajuće stranke na najveće nacionalne i lokalne medije, te korišćenja zapaljive retorike i govora mržnje usmerenih i prema nezavisnim medijima i novinarima. Doduše, u izveštaju se spominju „pozitivni pomaci“ posle usvajanja novih medijskih zakona, mada niko ne zna o kakvim se,zapravo,pomacima radi. Opšte je mesto da ovdašnja medijska, kao uostalom i politička scena – sa zakonima imaju baš malo dodirnih tačaka.
Glavni problem je, međutim, u tome što bi ovakve porazne ocene – i Saveta Evrope i drugih međunarodnih tela i organizacija – mogle da važe za sve, tako brojne, predizborne kampanje u Srbiji od dolaska Srpske napredne stranke na vlast.Nije ništa naročito drugačije ni van izbornih ciklusa. Zapravo se može reći da se u ovih 11 i kusur naprednjačkih godina javni život pretvorio u kontinuiranu, zastrašujuću i raspamećujuću kampanju, sastavljenu od srednjovekovnog obogotvorenja vladara, veličanja vlasti i udara na sve što misli svojom glavom.
Hobotnica koja davi
Vučićeva vlast i moć – i to je opšte mesto – počiva na strogoj kontroli medija i medijskog tržišta. Oni mediji koji su „kooperativni“ dobijaće državni novac i razne udobnosti i benefite, ali će se morati odreći novinarstva – pretvoriti se u propagandni partijski malj koji će mlatiti svakoga ko se osmeli da kritikuje vlast i njene nepodopštine, uključujući tu, naravno, i nezavisne medije i novinare koji drže do javnog interesa, a koji opet podrazumeva imedijsku kontrolu političkih i društvenih procesa.
Ovi potonji, koji bi, eto, da se bave novinarstvom a ne propagandom – nadrljalisu. Diskriminisani su na svaki mogući način, što medijski zakoni naravno izričito zabranjuju. Ali, u ovoj zemlji su zakoni „za protivnici“, kako je to svojevremeno govorio Nikola Pašić. Od vlasti nezavisnim medijima onemogućen je ili otežan pristup informacijama od javnog značaja, zabranjuje im se praćenje pojedinih događaja, novac građanskih obveznika, uključujući i onaj iz javnih preduzeća, osim na simboličkom nivou neće ići ka njima, dok se na drugoj strani prosipa šleperima. Pogotovo na lokalnom nivou, privatne kompanije će odbijati da se reklamiraju u njima, da im vlast ne bi ugrozila biznis.
Tu su i razne inspekcije, koje na mig odozgo, uleću u nezavisne medije, kao i „popularne“ SLAPP tužbe, tempirane serijske tužbe predstavnika vlasti ili onih bliskih sa njima, a koje imaju cilj da ućutkaju nepoćudne. Čak i ako tužbe budu odbačene, one predstavljaju snažan pritisak na medije i veliki trošak. A oni koji tuže imaju novca koliko god im treba – državni budžet je rupa bez dna.Vlast koristi celokupan asortiman ugrožavanja medijskih sloboda koji joj je trenutno na raspolaganju.
Lov na novinare
Sve navedeno, koliko god govorilo o razorenom društvu, bahatosti vlasti i autokratiji, koliko god govorilo o stanju u medijima – manjije međutim problem u odnosu na bezbednost novinara. A stvari su došle do tačke da će predsednica Evropske federacije novinara Maja Sever utvrditi da medijske slobode i medijski pluralizam u Srbiji više nisu tema, već to da li će neki novinar zbog svog posla ostati bez glave na ramenima, ili biti ozbiljno fizički ugrožen. Govorimo o zemlji u kojoj ubistva novinara ostaju bez odgovarajućih sudskih epiloga.
Ne postoji niti jedan iole viđeniji novinar nezavisnih medija koji u prethodnoj deceniji nije češće ili ređe prozivan i vređan od predstavnika vlasti, režimskih medija i raznih provladinih „analitičara“. To se naravno odnosi i na nevladine medije. Neki novinari su, i to u više navrata, prolazili zastrašujuće serije pretnji i uvrede, iza kojih po logici masovnosti ne može da stoji niko drugi do ozbiljna organizacija. Mehanizam je po pravilu ovakav: prvo vas neko iz vlastioznači, onda vas se dohvate razne tabloidne pojave, a potomsve to na volej dočekaju „botovi“ ili „entuzijasti“ na društvenim mrežama, ređe na ulici.
Iscrpljujući maraton
Osnovni ciljovih kampanja jeste dezavuisanje onoga što radite. Poruka glasi: vi ste kritični prema vlasti ne zato što je to etički imperativ profesije, već zato što imate određene interese koje su usmerene protiv Srbije i „narodne vlasti“ oličene u bezgrešnom vladaru. U službi ste – pa sad biraj – kriminalnihgrupa, opozicije, stranih obaveštajnih službi, korporativnih interesa, tajkuna, vekovnih srpskih neprijatelja i slično. Pritom ste, ako treba dodati, i narkoman, kockar, psihopata, neobrazovani glupan i siledžija. Ne jednom su nezavisni novinari optuživani da su deo zavere koja ima za cilj – likvidaciju predsednika!
Cilj im jei da se utiče na novinare i medije.Novinari recimo treba da se zapitaju da li im je sve ovo potrebno: kada su izloženi hajkama,neki od njih počinju da imaju problem i sa rodbinom i prijateljima, koji ih ponekad podržavaju, a ponekad, bogami, i ubeđuju da se „manu ćorava posla“ za sitne pare.Neki čak pomalo i poveruju u režimsku propagandu, pa naprave otklon od vas. Opetovano ugrožavanje bezbednosti, pokazuju istraživanja, utiče i na mentalno zdravlje novinara, a može i da poremeti odnose i u redakcijama, što vlast takođe dobro zna. Kako god, napadi ponekad, tome smo svedočili, daju rezultate: neki novinari ne mogu da izdrže pritisak i odlaze iz novinarstva ili menjaju redakcije.
Državni neprijatelji
Delimičan uspeh vlast je postiglai kontinuiranim napadima na medijeJunajted grupe, koje personifikuje misteriozni antisrpski fenomen, „kriminalac“ Dragan Šolak. U delu kritičke javnosti može se recimo čuti da su ovi mediji obrnuta slika režimskih, a da je istina negde na pola puta. Ovo je, naravno, potpuna budalaština, i velika uvreda vrsnim profesionalcima koji rade u ovim glasilima i trpe najrazličitije pritiske režima.
Teorijski govoreći, tačno je da korporativni mediji nisu garant medijskog profesionalizma, ali je i tačno da Danas, N1 i Nova S pripadaju grupi ne baš brojnih medija u Srbiji koji – neki manje, neki više – drže do javnog interesa i etičkog kodeksa. Možemo se samo zapitati kako bi izgledala medijska scena Srbije da nema „ozloglašene“ Junajted grupe! Naravno, ne treba nikako potcenjivati druge nezavisne medije, nacionalne i lokalne, koji opstaju i koji se ne daju, a koji su takođe konstantno na meti napada. Tu su dakako i veoma agilni novinarski istraživački centri.
Korozija mehanizma
Napadi na novinare u Srbiji su protekle godine postali toliko učestali da je, na inicijativu međunarodnih organizacija, novinarski i medijskih udruženja, pre 5-6 godina formirana i tripartitna Stalna radna grupa za bezbednost novinara (Tužilaštvo, MUP i novinarska i medijska udruženja). Pogrešno bi bilo reći da ona nije ostvarila određene prodore kada je reč o ubrzavanju i pojednostavljivanju procedura krivično-pravne zaštite novinara. Beležimo i slučajeve promptnih otkrivanja napadača, ali i nezadovoljavajućih sankcija.
Međutim, mehanizam potpuno trokira kada je manje ili više očigledno da napadima na novinare i medija rukovode strukture vlasti. Osim toga, Grupa se bavi posledicama, a ne uzrocima: nema nikakve sumnje da je za inflaciju napada na novinare i medije najodgovornija upravo vlast, koja ih em kontinuirano targetira, proglašava za neprijatelje društva, te organizuje široke kampanje mržnje protiv njih, em je produkovala atmosferu u kojoj se stvari ne rešavaju razgovorom i razmenom mišljenja već verbalnim i fizičkim nasiljem. Radna grupa nije uspela ni da pošalje poruku da je zabranjeno ugrožavanje sigurnosti novinara, pa se u bazama broj evidentiranih napada i pritisaka na medijske radnike – ne smanjuje nego čak i povećava. Dodatni razlog za zabrinutost je to što veliki broj kolega odbija da prijavi, pa čak i obznani pretnje, nemajući ama baš nikakvo poverenje u institucije.
Horor uživo
E sada, postavlja se pitanje da li je ova predizborna kampanja, ipak, različita u odnosu na one ranijih godina, kada je reč o napadima na novinare. Možda je na ovo pitanje preuranjeno dati odgovor, jer se još svakakvih čuda možemo nagledati do 17. decembra. Stvari su donekle ogoljenije, vlast je agresivnija. Postoji toliko napada na nezavisne novinare i medije da bi se svakog meseca mogao izdati novi leksikonpretnji, uvreda, laži, cinizma i bahatosti. Odavno su stručnjaci prognozirali da će ova vlast pokazati svoje najjezivije lice onda kada oseti da joj se pad bliži, da joj rejting pada, da se stvar raspada. Izgleda da je taj proces započeo.
Glavno lice naprednjačke kampanje je čovek koji zvanično i ne učestvuje na ovim izborima, neko ko bi po ustavu i zakonima trebalo da bude predsednik svih građana – Aleksandar Vučić. Nekada ranije je pokušavao da proda priču da je on umereniji i razumniji od svojih partijskih jastrebova, ali je u međuvremenu od toga odustao. Njegov rečnik u poslednjem perioduveoma je sličan govorima naprednjačkih poslanika u parlamentu Srbije, zbog kojih savesni roditelji zabranjuju deci da gledaju skupštinske prenose. U više navrata je, recimo, Dragana Šolaka nazvao „kriminalcima“, podrazumevajući da su svi novinari koji rade u Junajted-medijima deo kriminalne grupe. Na svoj način je saopštio i da je ovaj biznismen izdejstvovao da Slovenija ne izdaagreman kandidatu Srbije za ambasadora u ovoj zemlji, nekadašnjem ministru i direktoru Pošte Zoranu Đorđeviću.
Premijerka Ana Brnabić, koja je svojevremeno takođe imala neprijatnu dužnost da izigrava proevropsku političarku, i zalagala se kao za medijske slobode, poslednjih godina je preuzela ulogu centarforke naprednjačkog napadačkog tima. Pravila je spiskove neprijateljskih medija, prozivala novinare, a onda je čak počela i da ih zaključava, kako bi izbegla nezgodna pitanja. Njen uslov da u Kisaču razgovara sa poljoprivrednicima, koji su danima protestovali, bio je da sastanku ne prisustvuju mediji Junajted grupe, kao ni novinari novosadskog Radija 021.
Setimo se onog jezivog spota koji je prethodio likvidaciji Olivera Ivanovića, a koji je emitovan na državotvornom TV Pinku. Na istoj televiziji ove godine videli smo sličan spot usmeren protiv novinara. Neki kažu da su iz iste kuhinje proistekli i spotovi protiv urednika i novinara N1, Nova S i Danasa, i nekih drugih nezavisnih medija, a koji su emitovani na društvenim mrežama. U njima su ovi mediji „inkarnacija antisrpske propagande“, novinari su „bubašvabe koje šire laži poput otrova“. Neki naprednjački funkcioneri su spotove šerovali i lajkovali.
Hartija kao drevno zlo
Dođosmo i do štampanih tabloida. Šta se o tim paramedijskim pojavama može reći što već nije rečeno? Možda da je njihov uticaj, zbog hiperinflacije dezinformacija, spinovanja, malignih sadržaja, senzacionalizma i dehumanizacije Vučićevih političkih protivnika, donekle utihnuo. Nisu tako predaleko da postanu nebitni koliko i Vojislav Šešelj, ofucani državni službenik, koji izdaje knjige u kojima, između ostalog, napada i vređa novinare, ali na te publikacije više niko ne obraća pažnju. Niko reakcijom neće da podiže vrednost propalom političaru i osuđenom ratnom zločincu.
Ipak, uticaj tabloida je dovoljno veliki da i dalje njihovo pisanje može biti opasno po život. Pogledajmo samo naslove o nezavisnim medijima i novinarima u tabloidima poslednjih meseci: „Isplivala istina! N1, Nova S i nevladine organizacije udruženo protiv Vučića“, „Vučiću lažima nacrtali metu na čelu! Bolesna mržnja sa N1 – tajkunski plaćenici ući će u istoriju beščašća!“, „Žive za to da stradaju naš narod i država! Tajkun i njegovi mediji ogolili licemerje – Jedino što žele je progon Vučića!“, „Skandalozna kolumna Draže Petrovića! Žao mu što Tuđman nije proterao Srbe kad nije sezona kupanja!“, „Udruženi protiv Vučića i Srbije! Prećutna koordinacija tajkunskih medija, Kurtijevih glasila i dela opozicije“, „Telekom Srbija na meti Kurtija i Junajted Grupe!“, „Vučić tajkunskoj novinarki očitao bukvicu o lepom ponašanju: Žaklina histerisala, pa dobila odgovor!“…
Na kraju, posle svega rečenog, zastrašujuće deluje tvrdnjada će se stvari u budućnosti, ako ne dođe do promene vlasti, samo dodatno pogoršavati. Pitanje je, dakako, šta je to što još nismo videli za Vučićevog vakta. A odgovor ne želimo ni da izreknemo. Sigurno je, međutim, da su profesionalni novinari koji su na nogama izdržali ovih desetak naprednjačkih godina snažna bića i da neće pokleknuti pod pritiscima. I eto, napokon, dobre vesti.
