EN
„Zaista mislim da je ta novinarska etika nešto što dolazi iz dubine svakog od nas koji se ovim poslom bavi. Nemamo jasne granice šta je etički, a šta ne, ali imamo jednu bazičnu stvar – Kodeks novinara Srbije koji smatram Biblijom za sve novinare i novinarke“, kaže lauretkinja nagrade „Marina Kovačev“, koju dodeljuje Novosadska novinarska škola
„Ova godina je bila dosta teška za novinare. Kada uzmemo čitavu društveno-političku situaciju od početka 2023, pa do samog kraja decembra, nizali su se brojni izazovi i naravno da je najizazovniji deo za novinarski rad bio početak maja kada su se desila dva masovna ubistva. To je zaista bio jedan teren za rad u kome smo svi mi bili nesnađeni i u kome je novinarska etika dovedena u situaciju da je ozbiljno poljuljana i da postoji ogromna borba i vaganje šta i kako treba uraditi“, kaže u intervjuu za Dosije NUNS-a, upitana kakva je protekla godina bila za novinare u Srbiji, Danica Đokić, dobitnica ovogodišnje nagrade Novosadske novinarske škole za najbolju mladu novinarku.
Đokić, koja je aganžovana i na portalu Cenzolovka i u Fondaciji Slavko Ćuruvija, kaže da istraživanje ove fondacije pokazuje da se broj rešenih predmeta za napade na novinare u poslednje vreme povećao, odnosno da ima više rešenih slučaja napada na novinare.
„Moram da naglasim da i dalje nisu pravosnažno okončani i rasvetljeni neki od najdrastičnijih napada na novinare i ubistva, poput slučaja Slavka Ćuruvije, Dejana Anastasijevića, Dade Vujasinović, Milana Pantića i Milana Jovanovića“, navodi.
Dodaje da joj se ova godina takođe čini važnom za medijsku etiku.
„Nakon masovnih ubistava, kada su počeli i protesti, videli smo da je tema promocije nasilja u medijima postala tema šire javnosti, a ne samo određenog broja novinara koji godinama ‘trube’ o medijskoj etici, već je problem prepoznat od hiljada i hiljada građana. Deo zahteva tih protesta se odnosio upravo na medije i čini mi se da smo došli do nivoa kada treba menjati neke stvari u uređivačkoj politici medija i bolje shvatiti i preuzeti odovornost za svoje postupke“, odgovara Đokić.
DOSIJE: Dobitnica si nagrade Novosadske škole novinarstva za najbolju mladu novinarku. Na dodeli rekla si da i dalje vredi ostati na svetloj strani profesije, onoj koja brine o profesionalnosti i etici. Koliko je teško ostati na toj strani u zemlji gde takvo novinarstvo prosto nije na ceni?
ĐOKIĆ: U ovoj zemlji jeste teško biti na svetloj strani profesiji, u smislu da radiš u medijima koji poštuju etički kodeks i medijske zakone. Imamo mali broj kritičkih medija, a još manji broj lokalnih medija koji mogu da rade nezavisno jer je to sve u lokalnim sredinama još teže. Finansijska održivost kritičkih medija je pod znakom pitanja jer oni ne dobijaju novac od države na konkursima za projektno sufinansiranje ili dobijaju minimalne iznose koji im ništa ne znače. Lokalni mediji koji su kritički, uglavnom nemaju niti kapacitete da pišu projekte, da bi mogli da apliciraju kod drugih donatora. Oni su prosto često ograničeni na jako mali broj ljudi i to rade uz neke svoje primarne poslove od kojih žive, novinarstvo im je dodatni posao ili neki volonterski posao. Treba uzeti u obzir i da su mediji koji poštuju zakone i standarde često izloženi različitim oblicima napada i pretnji koji dolaze od najviših državnih funkcionera, od predstavnika vladajuće koalicije, pa često i od opozicije.
Monitorinzi, od kojih sam i ja neke radila u Fondaciji Slavko Ćuruvija, pokazuju da se ti napadi vladajućih funkcionera slivaju u prorežimske medije gde se vode različite kampanje protiv novinara. Onda se to preliva na društvene mreže gde su kritički novinari izloženi raznim pritiscima, napadima i uvredama, a onda može da se desi da ti onlajn napadi eskaliraju i u fizičkom prostoru. Da, jeste teško, ali nije nemoguće, te i dalje postoje novinari i novinarke koji rade u kritičkim medijima i biraju da rade u javnom interesu i bez obzira na sve pritiske guraju, trude se i rade. Tu ne mislim na kolege koji već imaju iskustva, već i na mlade ljude. Vidim po reakcijama studenata i studentkinja novinarstva sa kojima pričam i mladim novinarima koji su na početku karijere da su svesni rada u profesionalnim redakcijama, ali i rizika koji to nosi, i da uprkos tome biraju da tamo prave svoje prve korake. Nadam se da će tu opstati i ostati i da će imati prostora u profesionalnim medijima da razvijaju svoju karijeru.
DOSIJE: Imaš li savet za mlađe kolege, one koji tek biraju svoj novinarski put, kako da istraju u tome da im u novinarsku etika i odgovornost prema profesiji budu na prvom mestu?
ĐOKIĆ: Nemam neki konkretan savet za mlade novinare jer nisam ni ja na početku svoje karijere slušala nekakve savete. Mogu da im kažem da slušaju svoju savest i želudac. Ako ti kao mlada osoba počinješ da gradiš karijeru u mediju koji te primorava da radiš priče od kojih te boli želudac, ne možeš mirno da spavaš i zbog kojih osećaš da nije kako treba, onda to nije mesto za tebe. Zaista mislim da je ta novinarska etika nešto što dolazi iz dubine svakog od nas koji se ovim poslom bavi. Nemamo jasne granice šta je etički, a šta ne, ali imamo jednu bazičnu stvar – Kodeks novinara Srbije koji smatram Biblijom za sve novinare i novinarke. Dokle god se držiš Kodeksa u bilo kom mediju te se odupireš pritisku urednika ili vlasnika da posao radiš drugačije. A ako urednik ili neko ko je iznad tebe pokušava da te natera da odstupiš od Kodeksa kojeg bi svi morali da se drže, koji je vrlo bazičan i pisan u skladu sa zakonima ove zemlje, onda treba da se skloniš iz te redakcije i da tražiš svoj prostor za rad negde drugde. Meni je uvek u glavi bilo kako da napišem tekst tako da njime ne bude povređeno ničije pravo, ni aktera teksta, niti čitalaca.
DOSIJE: Ko su po tvom mišljenju ove godine bili simboli novinarskog profesionalizma, a šta ti je ostalo najurezaniji kao primer kršenja novinarskih uzusa?
ĐOKIĆ: Definitivno period oko masovnih ubistava je najkritičniji period ove godine i pokazao je da smo kao profesiji bili nespremni za ove situacije i bilo je profesionalnih medija koji su tu grešili, a naravno, i očekivanih grešaka od medija od kojih smo to očekivali, jer su se dešavala i ranije. Postoji dosta profesionalaca sa lokalnog nivoa koji nisu vidljivi široj javnosti, a koji se bore da u svojim malim sredinama pod lokalnim šerifima guraju svoju priču, to jest bore se za javni interes. Pošto sam poslednjih dana pod utiskom podkasta, koji je radio CINS baš oko masovnih ubistava, ja bih ove godine istakla ekipu CINS-a koja je zaista radili važne priče i koja nije posustajala i kršila novinarske standarde. Pokazali su, baš u finišu godine, koliko nam je važan kao medij. Zaista je važno što imamo novinare kao što su oni.
DOSIJE: Manjka li solidarnosti među novinarima u Srbiji?
ĐOKIĆ: Želim da verujem da ne manjka solidarnost. Želim da podsetim da kada je zapaljena kuća Milanu Jovanoviću je preko Fondacije Slavka Ćuruvije sakupljeno dva i po miliona dinara u akciji za pomoć ovom novinaru. Ono što možemo videti i na društvenim mrežama i u medijima kad se dese određene napadi i pretnje, da medijske organizacije reaguju, a novinari se oglašavaju na mrežama. Mislim da se ona vidi zaista u trenucima kada dođu kritični momenti.Kao mlada novinarka, okružena isto tako mladim novinarima, mogu da kažem da postoji velika doza solidarnosti među nama, ne samo kada je reč o teškim, nego i lepih situacija. Bodrimo jedni drugi, pričamo jedni s drugima. Međusobno smo srećni kada neko dobije nagrade i mislim da ako se takav odnos nastavi da će se ta novinarska solidarnost razvijati.
