EN
Ta spona između propagandnih tabloida, vlasti, državnobezbednosnih struktura postaje sve jača. Ne moraju više da ubijaju kao u miloševićevskom vremenu, dovoljno je da vas 10 dana drže na naslovnoj strani
To je to, krenuli su zvanično i da biju. Dobro, tukli su i 2020. kada su bili protesti za ponovno uvođenje lockdowna. U redu, tukli su i 2017. godine tokom inaguaracije. Okej, okej, upali su i u stan od novinarke, prevrnuli sve stvari, ali, ajde, ništa nisu uzeli. Dooobro, zapalili su i kuću novinaru Milanu Jovanoviću 2018, ali, šta sada, čovek je ostao živ. Ne moramo da se sada baš podsećamo svega, iako je pregršt nerešenih slučajeva napada i pritisaka nad novinarima i novinarkama, aliposlednje pendrečenje i sprečavanje da se radi novinarski posao, tokom protesta ispred gradske skupštine u Beogradu 24. decembra, pokazalo je još jednom da SNSrbija živi za ovakve trenutke. To sladostrašće predsednika Aleksandra Vučića koji bogojavlja putem propagandnih glasila iz svojih odaja kako će „država pobediti“ moglo je da se oseti kroz ekran.
Nećemo da se lažemo, mnogi su poverovali, pa čak i oni hardkor liberalni građani, da se Vučić promenio, da su se radikali zaista opametili, da je ta 2012. godina bila, ipak, jedna nova epoha. Međutim, odmah se pokazala iskonska glas za potpunom kontrolom medija. Na mesto najmoćnijeg čoveka u ovoj državi došla je osoba koja veoma dobro zna i oseća kako mediji dišu, stoga je rešio da ih u potpunosti uništi. Ali ne kao Slobodan Milošević, niti da ih ukroti kao neki nakon njega, već da ih onako suptilno – da niko ne vidi, a da svi osete – izbriše sa scene. Umesto novinara doveo je čovekolike štakore i žohare da glume profesiju za najširu populaciju, koju suštinski baš i briga da li je nešto po Kodeksu novinara Srbije ili nije, nego daj da vidimo da li je bilo krvi i suza.
Zato osobe poput Danice Đokić, koja je proglašena za najbolju mladu novinarku u ovoj godini, ulivaju nadu da će ova ukleta profesija opstati i očistiti se jednog dana. No, svakako bi trebalo da se izdrži na tom putu. Razumem, donekle, stanje uma koje sebe ubedi da „samo radi svoj posao“, ali kako je moguće da neko ko je završio fakultet, školovao se za tako nešto, sutra sedi i lupa po tastaturi hvalospeve o čoveku koji je uspeo da i njega samog degradira kao osobu.
Godine koje su iza nas čine se kao da ne mogu biti gore, ali svaka sledeća pod vlašću Srpske napredne stranke samo produbljuje tu misao. Iz međunarodnih organizacija nam stižu „duboke zabrinutosti“ i „oštre osude“, dok nas naprednjački desperadosi i njihovi kerberi jure po šumama i dolinama uz muziku i kikot. Ta spona između propagandnih tabloida, vlasti, državnobezbednosnih struktura postaje sve jača. Ne moraju više da ubijaju kao u miloševićevskom vremenu, dovoljno je da vas 10 dana drže na naslovnoj strani.
Dok se ovaj tekst piše, propagandisti drže poternicu za aktivistom Nikolom Ristićem i studentima koji organizuju proteste i blokade po Beogradu. Ali, da se i tu razumemo, u tim redakcijama ne sede neki skoreli, zadrigli i polupijani matorci, kojima ništa drugo na ovom svetu nije preostalo, pa su se odali mračnim silama propagande. Naprotiv, takve tekstove štancuju mladi ljudi, upravo oni koji bi trebalo da budu na ulicama Srbije, da se bore protiv ove sile i nepravde. Međutim, izabrali su put kojim idu kukavice, što bi rekla jedna narodna pevačica. I jednog dana, možda je ovo samo neostvarivi san, biće jedna zidina na kojoj će pisati imena i prezimena svih onih koji su uprljali novinarsku profesiju. A taj zid će biti opomena. Opomena da se tako nešto više nikada ne dogodi. Do tada, srećna Nova godina!
