EN
Vanja Đurić i Željko Veljković o udruženim napadima na njih, društveno-političkoj situaciji u Srbiji, medijskom stanju, novinarskoj profesiji…
Novinarka N1 Vanja Đurić i novinar Nove S Željko Veljković meta su hajke nakon što su na društvenoj mreži X komentarisali video-snimak nastupa Pavline Radovanović, četrnaestogodišnje devojčice iz Orahovca, sa Kosova i Metohije, koja je stekla široku popularnost izvođenjem rodoljubivih pesama.
Đurić je na mreži Iks napisala: „Kako je tako mala, a zvuči kao staramajka iz kosovskog ciklusa“, dok je Veljković prokomentarisao: „Opštenarodni povratak u srednji vek.“ I ko na dugme, kako je to primetio i sam Veljković, počele su uvrede, etiketiranje, kao i pretnje. Funkcioneri Srpske napredne stranke (SNS), režimski mediji, ali i pojedini opozicioni političari podgrevali su atmosferu u kojoj su Veljković i Đurić etiketirani kao izdajnici, spočitavano im je da su Pavlinu vređali, a dobili su i ozbiljne pretnje.
Njih dvoje govoreći za Dosije NUNS-a odbacuju teze da su devojčicu vređali, te da je situacija veštački stvorena, a hajka pokrenuta na nečiji mig. Oni ističu da je sve plod veštački stvorene situacije, odbacuju optužbe da su devojčicu iz Orahovca vređali, a sa njima smo razgovarali i o situaciji na medijskoj sceni i u društvu.
Đurić: Kritika je ovde zamenjena rečju „pljuvanje“
DOSIJE: Povukla si se sa X. Planiraš li da se vratiš, razumeš li one koji to doživljvaju kao povlačenje pred nasilnicima?
ĐURIĆ: Vrlo brzo nakon što su počele da se nižu uvrede postalo je jasno da se pravi spin od toga i da su reagovanja na moj tvit bila u maloj meri organska, a u velikoj meri je to bila vrlo dobro organizovana akcija. Budući da se ovde ne radi o ljudima sa kojima može da se razgovara argumentima, već o organizovanim botovima, zaključila sam da je besmisleno da ostanem na toj mreži i da pokušavam nešto da im objasnim, kada im cilj nije bio da mi razgovaramo, već da se sve konstruiše i da se organizovano napada neko ko je deo N1 redakcije. U tom trenutku, kada se sve to intenzivno dešavalo, zaključila sam da bi ostanak na toj mreži samo poslao poruku – evo izvolite, mrcvarite me armijom botova sa kojom nema razgovora i kojoj ja ne mogu ništa. Onaj ko je hteo da razgovara i da zaista vidi o čemu se tu radi, bilo mu je jasno ibez dodatnih pojašnjenja da nikoga nisam vređala, a posebno nisam nikoga napala, kako je to predstavljeno, niti mi je to ikada bila namera. S obzirom na to da je ova situacija u potpunosti ogolila gde živimo, ko i kako reaguje čak i na jedan benigni tvit o povratku na X ću još da razmislim.
DOSIJE: Misliš li da je novinarska zajednica adekvatno reagovala na ovu hajku?
ĐURIĆ: Mislim da zajednica jeste adekvatno odreagovala. Redakcija Cenzolovke odmah je dala prostora i kolegi Željku Veljkoviću i meni da objasnimo o čemu se tu u stvari radi i koliko mi je poznato i oni su prijavljivali sve pretnje koje su stizale kroz komentare na njihove tekstove. I mnogo im hvala na tome. Takođe, oglasio se i NUNS i skrenuo pažnju na to da ne smemo da trpimo progon zbog iznošenja mišljenja, koje pritom, naglasiću opet, nikoga ne vređa i ne ugrožava. Osim toga, uz pomoć NUNS-a prijavljene su pretnje kao i osobe koje su me progonile nakon objavljivanja mog broja telefona na mreži X. Bilo je prošle nedelje još poziva da dajem izjave, da komentarišem ovaj slučaj, međutim, ja sam odlučila da u tome ne učestvujem, jer ne želim da dajem toliko značaja nečemu što je, opet kažem, očigledno proizvod jedne veštački napravljene situacije. A i htela sam da mi u fokusu opet bude posao i da nastavim svoj život koliko je moguće normalno.
DOSIJE: Koliko je u ovakvom društvu teško biti novinar, neko ko će kritički sagledati stvarnost?
ĐURIĆ: U ovoj zemlji, u ovom trenutku, odnosno sada već više od deset godina, otkako je SNS na vlasti, vrlo je teško biti novinar i vrlo je teško objasniti građanima da nam je posao da pitamo, preispitujemo i da imamo kritički odnos prema onima koji u naše ime donose odluke i troše novac svih nas. Vlast je godinama unazad, uz pomoć mnoštva medija, posebno onih sa nacionalnom pokrivenošću, ubeđivala i ubedila deo građana da niko ne sme da dovodi u pitanje postupke nosilaca javnih funkcija i da je onda sasvim legitimno napadati novinare koji to rade. Kritika je ovde odavno zamenjena rečju „pljuvanje“ i svaki put kada nešto dovedeš u pitanje u tebe se upire prst kao u nekoga ko pljuje i mrzi svoju zemlju.
DOSIJE: Misliš da te to javno iznošenje stavova na mrežama može ometi u novinarskom poslu?
ĐURIĆ: Ponovo ću da naglasim da ja nisam iznosila mišljenje ni o toj devojčici, ni Kosovu, ni o tome kako se Srbija u svemu tome postavlja, moj tvit je bio na nivou fenomena, zapažanja i ništa više od toga. Ko me je pratio mogao je da uoči da nikada nisam komentarisala političare, njihove postupke, procese u Srbiji, niti sam učestvovala u debatama da li nešto trebalo ovako ili onako, jer sam upravo smatrala da nije na meni da se time bavim. Da hoću na taj način da učestvujem u političkom životu bila bih analitičarka ili političarka.
Veljković: Novinarstvo – borba sa pritiscima, ali i sa samim sobom
DOSIJE: Bojiš li se da tvoj novinarski rad može da zapadne u senku tvojih objava na mreži Iks?
VELJKOVIĆ: Nad svima nama koji se ovim poslom danas u Srbiji bavimo postoji jedna senka. Senka vlasti koja je najveći deo onoga što su nekad bili mediji uvukla u pomrčinu potpune kontrole, dok se još nekolicina nas batrga u polumraku ograničenih resursa, kratkog dometa onoga što radimo i suženog izbora dovoljno kuražnih sagovornika. Uz sve to, kad pokušamo nešto da pitamo vlast koja pravi tu senku, odgovora ili nema ili nisu odgovori, no vređanje. Zato je bavljenje novinarstvom u Srbiji danas jedno frustrirajuće podvižništvo. To je moje opravdanje kad me pitaju – šta će ti te rasprave na Tviteru. To je moj privatni nalog, to su moji stavovi i jedino što može da baci senku na ono što radim jeste kad se sadržaji sa privatnog naloga zlonamerno izvlače iz konteksta, o državnom trošku. Al’ to već nije do mene, nego do onoga ko pravi sve senke i pomrčine u ovoj zemlji.Napadi, kojima nisam izložen prvi put, počinju i završavaju se na dugme i na njemu je prst vlasti. Pod tim istim prstom devedesetih je osim dugmeta bio i obarač.
DOSIJE: Misliš da te to javno iznošenje stavova na mrežama može ometi u novinarskom poslu?
VELJKOVIĆ: Imam retku sreću da radim u programu koji od prvog dana drži do toga da objektivnost ne znači nepostojanje stava. Uostalom, Dnevnik počinje komentarom koji svako od nas piše sam, a nastavlja se našim pričama koje su i sadržajem i trajanjem opširnije od standarda informativnog programa. Dakle, vodeći računa da se držimo činjenica, ne libimo se da stavove pokažemo i u programu – pa što bih onda ćutao na društvenim mrežama na kojima nemam službene naloge, a privatne nam ne može uređivati niko osim nas samih.
DOSIJE: Svedoci smo različitih etiketa koje su i Vama prišivane. Kome takva atmosfera odgovora i kakve to posledica ostavlja na društvo?
VELJKOVIĆ: Nek prišivaju šta im volja, nek veruje kome drago. I mi tu ne možemo ništa. O devojčici iz Orahovca koju sam navodno napao, nisam zapravo napisao ni reč. Uvod od pre dve-tri godine je posle dela o srpskim zločincima imao i deo o srpskim žrtvama, na Kosovu sam neko vreme živeo, bio sam, mislim, u svakom srpskom selu. Al’ eto, dok vlast predaje poslednje mrvice prisustva Srbije na Kosovu, bilo je zgodno da se neko drugi proglasi za izdajnika. Posledice su tu, u vidu etiketa ni za zeru drukčijim od onih iz zlih decedesetih.
DOSIJE: Koliko je u ovakvom društvu teško biti novinar, neko ko će kritički sagledati stvarnost?
VELJKOVIĆ: Prvo, mislim da je ovo najlepši posao na svetu koji ti daje moć da ponekad makar jednom čoveku, makar malo popraviš nešto u životu. Zato ne bih da kukam. Ovaj posao je i neprestana borba sa pritiscima koji dolaze sa svih strana, ali i borba sa samim sobom. Jer stalno se preispituješ trudeći se da tvoji stavovi ne ugroze objektivnost. To je teško u ovako polarizovanom društvu i sasvim je moguće da ponekad ne uspevamo da u tom kritičkom sagledavanju sve do kraja precizno odmerimo. No, za neko drukčije društvo moramo se boriti, neće nam ga niko pokloniti.
