EN
U ovoj zemlji se svi udruže – i vlast, i opozicija, i intelektualna elita, i bezbednosne strukture, i dokoni građani, i tviteraška akademija nauka – kada je potrebno da se novinar zgazi poput bubašvabe
Vreme je pljosnati krug, i sve što smo radili i radimo, ponovo ćemo činiti, i tako zauvek. Ova rečenica je, naime, izgovorena u prvoj sezoni „True Detective“, gde dvojica detektiva pokušavaju da uhvate okultnu ekipu, koja žrtvuje devojke i decu u ime Kralja u žutom. Ako malo dalje zagrebemo tu rečenicu, pronaćićemo i doktrinu Ničeovog pristupa žitvotu.
Međutim, sve to možemo da prelijemo i na medijski univerzum u Srbijatriji – pošto ovo, ipak, nije filmski mesečnik iliti filozofski zbornik – stoga ova rečenica je naprosto savršena za opisivanje medijske strave i propandnog užasa. Sve ono što svedočimo u poslednjih 12 godina u SNSrbiji jeste isključivo jedno ponavljanje nasilja, koje je već viđeno u ranijim danima ove mlade višestračke države. Ponavlja se ovde, ko u pačjoj školi, da lov na novinare i novinarke nikada ne prestaje. Da je sasvim poželjno žrtvovati pokojeg medijskog radnika na oltaru svesrspkih božanstava.
U ovoj zemlji se svi udruže – i vlast, i opozicija, i intelektualna elita, i bezbednosne strukture, i dokoni građani, i tviteraška akademija nauka – kada je potrebno da se novinar zgazi poput bubašvabe. Svi su tu, svi su na usluzi, svi trče da bace kamen, da zabodu nož, da se pohvale kako su i oni toj i toj osobi pokazali njihovog boga. Ovde kao da se zna šta ne sme da se dira: Kosovo, ćirilica i pravoslavlje. Sve ostalo je relativno i na izvol’te. Pa, tako građanstvu uopšte ne smeta, o čemu i Nedim Sejdinović u ovom broju piše, kada mu se čovekolika stvorenja predstavljaju kao perjanice novinarstva. Sutra kada i poslednji pravi novinar bude odustao od ove profesije, tražiće narod informacije od javnog značaja u „Zoni sumraka“.
Možda se budu tada setili da im nije baš bilo potrebno da pošalju pretnju ljudima kojima ni oči nisu videli. Ipak, bez mnogo mračnjaštva, Željko Veljković i Vanja Đurić u ovom broju ne odustaju od svoje borbe, iako imaju svako pravo na ovom svetu da se povuku i kažu da oni ovo ne mogu. Njihova izloženost pred ruljom, koja je žedna krvi usled sopstvenih frustracija zbog toga što ih je svaka politička vrhuška do sada „izradila“, nije samo za reči podrške, već i za pohvale. Jer su svojim držanjem odstupnice pokazali da za novinarstvo je potrebna hrabrost. Neki će zluradi jezici reći da to nije bio pravi linč, već im je par vucibatina poslalo par reči na internetu, ali će u ovom listu pronaći i odgovor struke koja je objasnila koliko je sajberbuling u stvari jedan novi vid opasnog delovanja na naše zanimanje.
Niko ne može da zamisli kako će ova postapokaliptična pustahija izgledati u nekom novom ruhu drugačije vlasti, jer to ta misao je već uveliko ubijena. Ostao je samo onaj životinjski instinkt u nama koji nas tera da preživimo nalete čopora hijena i vukova. Iz broja u broj ovog mesečnika, naše koleginice i kolege kao da su negde duboko svesne da ovde nikada neće moći da bude bolje. Deluje poražavajuće. Neljudski.
Ali, zašto sve ovo što radimo, kao što kaže prva rečenica, radićemo ponovo, i ponovo, i ponovo? Koliko god mi odbijali falange neoradikalskih sila, one će u nekom sledećem razdoblju promeniti svoju formu i ponovo krenuti u napad. Ovde mrak ima svojih pedeset nijansi, više niko ne sme & ne može da garantuje da će sutradan biti bolje, već svi očekuju da će ova borba biti večna. Ali sve to i liči na onupriču onajstarijoj borbi. Borbi između Tame i Svetlosti. Što bi rekao detektiv Rast Kol, kao i ovo prethodno, u spomenutoj seriji: „Nekada je bila samo tama, ali, ako mene pitaš, svetlost pobeđuje!“
