EN
Sistem koji je uspostavljen u Srbiji stvara javnost koja ne mari za one koji joj donose tačne informacije. Javnost koja je pristala na takvu postavku stvari kažnjena je oduzimanjem budućnosti za naredne generacije. Takva javnost je osuđena na institucije koje će joj samo potvrđivati razloge za nepoverenje, ali bez mogućnosti za promenu. Takva javnost lišena je znanja da je jedini lek za odbranu od manipulacija upravo – u istinski informisanoj javnosti
„Demokratija umire u mraku” slogan je Vašington posta od 2017. godine. Iako su mnogi ovakvu poruku tumačili u kontekstu pobede Donalda Trampa na izborima, njena istorija je znatno duža.
Čuveni novinar Bob Vudvord pripisao ju je sudiji Dejmonu Kitu, koji je odlučio da vlada ne može da prisluškuje pojedince bez naloga. Po Vudvordovim rečima, suština poruke je u tajnovitosti vlade. Za rasterivanje mraka neophodne su institucije koje će se pobrinuti da postoji svetlo. Na to se nadovezuju i reči Voltera Kronkajta – demokratija ne može da funkcioniše bez novinarstva.
Snažno i kritički nastrojeno novinarstvo neophodno je za unapređenje institucija, dok slabe institucije potkopavaju celokupno društvo, samim tim i medije. Na osnovu odgovora na pitanje o tome kakve su nam institucije i mediji, otkrili bismo i poziciju društva u kom živimo. Da li koračamo ka demokratiji ili tumaramo mrakom ne očekujući nikakvu promenu?
Lomljenje kičme novinarima koji rade svoj posao
U Srbiji se, nažalost, decenijama institucije urušavaju. Načelno postojanje sistema osujećeno je neefikasnošću. Dolaskom Srpske napredne stranke na vlast demokratija je postala samo maska iza koje se krije ništavilo mraka. Partijsko zapošljavanje je zašlo u sve sfere društva, pa i one izuzetno osetljive, jer se na najdirektniji mogući način bave nama i našom budućnošću – u zdravstvo i školstvo.
U perverzno ustrojenom sistemu u kojem veće poverenje uživa crkva nego sudstvo, nije iznenađujuće da novinari budu napadani i vređani, niti je začuđujuće da sve to prolazi nekažnjeno. Pretnje upućene novinarima zbog izveštavanja sa skupova podrške Ani Mihaljici, majci čija su deca izmeštena iz primarne porodice usled zanemarivanja, brutalan je primer toga na koji način se lomi kičma onih koji svoj posao rade savesno.
Novinari poput Ksenije Pavkov i Žarka Bogosavljevića uradili su svoj posao profesionalno, izvestili su o onome šta su videli, preneli poruke okupljenih, stavove advokata majke, Centra za socijalni rad, te drugih institucija koje su se oglasile. Usledile su pretnje, uvrede, targetiranje, a novinari su ostali usamljeni. Takav momenat odgovara „zaraćenim stranama”, fokus sa institucija se premešta na novinare, dok „pravednici” dobijaju konkretno lice koje treba napadati umesto „bezličnog” sistema. Novinari u Srbiji su „meke mete”.
Institucije nisu zaštitile novinare, jer to uglavnom i ne rade, ali u njihovu odbranu nije stala ni javnost. Dolazimo do pitanja zbog čega građani ne veruju medijima i zašto nisu spremni da ih zaštite? Da se razumemo, odgovornost snose i oni novinari koji su pristali na to da javni interes podrede isključivo finansijskim i političkim ciljevima vlasnika medija.
Ipak, vidimo da su najčešće napadani i vređani oni koji se trude da odgovorno rade svoj posao, a na udaru su i medijske kuće koje retko krše novinarski kodeks. To pokazuje i monitoring Slavko Ćuruvija fondacije, prema kojem je prošle godine u pet tabloida objavljeno najmanje 628 tekstova koji negativno predstavljaju kritičke medije ili novinare. Ovi dirigovani napadi dolaze iz medija čiji se uređivački koncept poklapa sa politikom aktuelne vlasti.
Javnost umire u neznanju
Urušavanje institucija koje se direktno bave kvalitetom života građana postignuto je njihovom transformacijom u stranački plen. Podrivanje poverenja u te institucije je logično ishodište. To prati i dugoročni projekat ućutkivanja ono malo preostale kritike u medijima. Nevolja spin diktatora poput Aleksandra Vučića je to što je slobodna javna reč neophodna i kako bi mogao da falsifikuje demokratičnost režima. To ne znači da tu kritiku neće nastojati da rastoči na druge načine, a jedan od njih je svakako indiferentnost javnosti prema napadima na novinare.
Neodgovorni funkcioneri poput Aleksandra Šapića koji se usuđuju da neki medij označe kao „antisrpski” morali bi da budu kažnjeni njihovim izolovanjem iz političkog života. To se ne dešava, ali to nije samo boljka Srbije, već realnost sveta u kojem populistički lideri imaju reč. U takvom svetu ima malo mesta za istinu, još manje za „neposlušne” novinare.
Označavanjem novinara kao državnih neprijatelja i nekažnjavanjem pretnji, te podstrekivanjem mržnje prema njima, smanjuje se „opasnost” da se manipulacije i nestručnost razotkriju. Nepostojanjem kritike gubi se i poverenje građana u to da bi institucije mogle da se reformišu i rade bolje upravo zahvaljujući otkrićima novinara.
Sistem koji je uspostavljen u Srbiji stvara javnost koja ne mari za one koji joj donose tačne informacije. Javnost koja je pristala na takvu postavku stvari kažnjena je oduzimanjem budućnosti za naredne generacije. Takva javnost je osuđena na institucije koje će joj samo potvrđivati razloge za nepoverenje, ali bez mogućnosti za promenu. Takva javnost, končano, lišena je znanja da je jedini lek za odbranu od manipulacija upravo – u istinski informisanoj javnosti.
Informisano društvo ujedno predstavlja branu od poplave cinizma i relativizma, koji širom otvaraju vrata suludim teorijama zavere i dubljim podelama. Vlast kod koje se ne prepoznaju napori da mržnja prema novinarima bude kažnjena, jeste vlast koja ljudima ne želi dobro.
Neko mora da je oklevetao profesionalne novinare, jer ih, iako nisu učinili nikakvo zlo, jednog jutra nije bilo u Srbiji. Ako demokratija umire u mraku, javnost umire u neznanju.
* Autor je odgovorni urednik 021.rs
Izvor: Cenzolovka
