EN
Uvek su se vladari trudili da vladaju i štampom ili da bar zadobiju njenu podršku bez obzira na svoje teške promašaje koji pogađaju privredne i moralne interese građana. U tome su neki i uspevali ( u većoj ili manjoj meri) zahvaljujući udvoričkoj saradnji samih novinara i njihovih udruženja.
Skupština na Tari kao povod
Ono što se dogodilo početkom poslednje decenije XX stoleća bilo je vrhunac: godišnja skupština Udruženja novinara Srbije jula meseca 1992. godine na planini Tari je izvedena po zamisli političkih krugova da se na čelo Udruženja postave ljudi u koje je režim Slobodana Miloševića ima potpuno poverenje. Dokazano i provereno dotadašnjim odnosom prema novom vođi Srbije.
Da se prisetimo: na “Tarsku skupštinu” su doputovali delegati izabrani na sastancima novinarskih aktiva, ali doslo je i 17 “delegata” sa pravom glasa koje su poslali glavni urednici Radija i Televizije Beograd i nekih drugih medijskih kuca. Dosli su bez punomoćja svojih novinarskih aktiva da omoguće izbor Koste Krainčanića, urednika Radio Beograda, za predsednika novinarske organizacije Srbije i novog Upravnog odbora.
Prevara je otkrivena još na Tari, u toku izborne Skupštine. Protesti i ukazivanja da pravo glasa imaju i “delegati” glavnih urednika, a ne aktiva nisu pomogla. Skupština je okončana kako je i zamišljena. Nezadovoljstvo i ogorčenje zbog sastava i toka skupštine na Tari nastavljeno je i u Beogradu, i nije jenjavalo. Zahtevano je da se poništi “tarska skupština” i brzo održi nova, vanredna, na kojoj će legalno izabrani delegati da odlučuju i biraju. Taj zahtev je odbio tek izabrani predsednik UNS-a. Nastala je kriza koja je nezadrživo vodila u cepanje novinarske organizacije, najstarije profesionalne (esnafske) organizacije Srbije i Balkana.
U stanu Bode Dečermića, nekadašnjeg predsednika UNS-a, u jesen iste godine okupilo se osam bivših predsednika novinarske organizacije. Pozvani smo na dogovor da se prevaziđe nastala kriza, zataška bruka i izbegne raskol koji je bio neumitno sve bliži. Sećam se toka razgovora: trajao je do duboko u noć. I tu je bilo razlika. Predlagao sam da se zakaze i održi vanredna skupština, da delegati sa punomoćjima novinara, a ne glavnih urednika, odluče ko će da ih predstavlja. Ali preovladali su “pomirljivi” učesnici sa predlozima da se pređe preko “proceduralne manjkavosti” i prihvati činjenicno stanje kao konačno.
Zastrasivanje i pretnje nezavisnim novinarima
Poslednji pokušaj da se ponište odluke neregularne skupštine bila je tužba sudu. Ali sudija, Marina Kalanj, je presuđivala samo formalno. Cenila je vrednost potpisa glavnih urednika koji su poslali svoje delegate, iako je prema Statutu UNS-a bilo očigledno da za to nisu ovlašćeni. Sudija se, verovatno po savetu i nalogu “viših instanci” nije izjasnila o glavnom zahtevu tužbe: da se njihova punomoćja ponište, a time i odluke skupštine.
Tako su iskorišćena sva pravna sredstva. Bilo je jasno da vladajući krugovi kontrolišu i sudije i ne dopuštaju da neko ospori i spreči njihovu nameru da preko “podobnih” i poslušnih novinara kontrolišu javno mnenje i ponasanje građana koje su očekivala jos teža iskušenja – dalje rasplamsavanje rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, sukobi na Kosovu…
Kad se posle jedne decenije pogledaju ti događaji vidi se da je spor koji je nastao zbog povrede Statuta UNS-a bio samo povod časnih profesionalaca koji će potom osnovati NUNS da sprece nastojanja da novinari i štampa postanu deo ratne masinerije koja je nastavljala da širi netoleranciju, mrznju i bedu svojih sunarodnika.
Srbija je srljala u propast. Gasila se njena privreda, počele su da pristizu nove hiljade izbeglica, mladi ljudi su bežali što dalje od ratnih poprišta, siromaštva i beznađa.
Novinari i mediji kontrolisani od režima o tome ne samo da su ćutali kao potkupljeni saučesnici, bez znakova stida, već su ( npr. Radivoj Petrović “Politika”) objavljivali komentare i članke u kojima su odobravali i veličali politiku režima kao da su prilike u Srbiji bile potpuno normalne.
Tada je nastala ideja da se stvori novo, nezavisno udruženje, da okupi novinare koji misle drugačije, koji su svesni svoje profesionalne uloge i moralne odgovornosti u nastalim prilikama.
26 mart 1994 –dan za praznovanje
U Domu omladine u Beogradu, 26 marta 1994 godine, sastalo se 350 novinara da osnuje Nezavisno udruzenje novinara Srbije – NUNS. Došli su mahom novinari Radio Televizije Srbije koji su kao nepodobni eliminisani iz redakcija i poslani na prinudni odmor ili kao nepouzdani dobili otkaz. Bilo je i novinara NINA, VREMENA, BORBE, Radija B-92, “Telegrafa”, kolega iz redakcija u Nišu, Novom Sadu, Užicu i Čačku, kao i penzionisanih novinara.
Uoči osnivačke skupštine NUNS-a, TV Beograd je priredila “Otvoreni studio”. Milorad Komrakov je dva i po sata davao rec Dušanu Čukiću, tadašnjem predsedniku Saveza novinara Jugoslavije, Ratomiru Vicu, ministru za informisanje Vlade Srbije, Kosti Krainčaniću i drugim učesnicima. Ne pominjući nelegalnu “tarsku skupštinu” tvrdili su da “osim političkih nema staleških razloga da se osniva novo udruženje”. Govorili su da je u pitanju “politički, opozicioni čin”. Pokušali su da zaplaše i odvrate novinare od učešća na osnivačkoj skupštini. Verovatno su u tome delimično uspeli, jer su novinari bili suočeni sa teškim posledicama: suspenzijom i gubitkom zaposlenja.
Ipak NUNS je rođen. Dragan Nikitović, čestit covek, oštar na peru i jeziku, poznat po slobodarskom opredelenju izabran je za prvog predsednika. NUNS je počeo da živi. Kolege, novinari iz sveta brzo su shvatili da u Beogradu i Srbiji ima žurnalista koji brane čast i ugled svoje profesije, koji ne služe režimu odgovornom za ratni požar.
Vrlo brzo je stiglo priznanje. NUNS je primljen u Međunarodnu federaciju novinara. Predsednistvo NUNS-a se oglašavalo uvek prilikom novih nasrtaja na čast i interese novinarskog poziva. Objavljeni su protesti i oštro suprotstavljanje kad je predloženo da se u nov Zakon o informisanju unese i odredba da se na svakom primerku nezavisnih listova otisne da je finansijski podržan iz inostranstva. Nezavisni novinari su javno osuđivali i preke sudove, koji su u toku jednog sata, bez izvođenja dokaza donosili teške novcane kazne, sračunate na gašenje novina koje nisu pisale po volji režima. Ministar Ratomir Vico odbio je da primi i sasluša delegaciju NUNS-a, a primio je delegaciju UNS-a na čelu sa Miloradom Komrakovim. Time je ministar stavio do znanja da su za njega clanovi NUNS-a van zakona. Za takvo držanje je brzo nagrađen, postavljen je za ambasadora SRJ u Španiji.
Visoki ugled i moralni integritet
Osnivanjem NUNS-a povučena je duboka vidljiva linija razgraničenja. Čestiti ljudi u novinarstvu su “orbi et urbi” saopštili da se protive politici Slobodana Miloševića koja je najviše zla nanela sopstvenim građanima, donela im bedu i prezir sveta i učinila da ih međunarodna javnost kazni sankcijama bombama i diplomatskom izolacijom.
Članstvo NUNS-a je iz nedelje u nedelju postajalo sve brojnije. Nekoliko meseci posle osnivanja pristupnice je potpisalo 936 novinara. Nije važan samo broj već i podatak da su u članstvo NUNS-a stupili novinari visokog ugleda i moralnog integriteta , čije su tekstove i reč, napisanu ili izgovorenu u emisijama radija i televizije čitaoci i slušaoci primali sa velikim poverenjem.
Pokretači i osnivaci, svi učesnici skupa u Domu omladine mogu sa ponosom da se sećaju 26 marta 1994 godine. Bez preterivanja on bi mogao da postane praznik novinara Srbije, jer je osnivanjem NUNS-a sačuvana čast profesije, poverenje građana u novinare, odgovorne ljude svesne da svojom rečju u velikoj meri doprinose opredeljivanju građana, da od njih prave slobodne gradjane ili pokorne robove režima.
