EN
Sloboda govora za koju se svi zalažu ne znači da treba da zavlada anarhija, a upravo se to dešava kada su u pitanju i mediji i institucije.
Zakoni postoje, ali samo kao slovo na papiru. Tako pojedini mediji svoju moć zloupotrebljavaju i pretvaraju se u lešinare, posebno u kriznim situacijama, kao što je to bio slučaj sa nestankom dvogodišnje devojčice, ili dva masovna ubistva prošle godine .
Ministar informisanja Mihailo Jovanović oglasio se samo jednom, i to 4. aprila, apelom da mediji treba da izveštavaju odgovorno i bez senzacionalizma.
Srbija nema državnog sekretara za medije još od formiranje Vlade u oktobru 2022. godine. Ne oglašava se ni Regulatorna agencija za elektronske medije, Nema ni reakcije Poverenika. A svi oni su morali da reaguju.
Svaka krizna situacija pokazala je isti mehanizam. On opstaje jer su učesnici političari na vlasti i mediji koji su njima bliski, a koji pokreću mašineriju u cilju da okrenu priču na drugu stranu. Ne ustručavaju se da donesu presudu umesto suda ili podignu optužnicu pre tužilaštva.
Za sve to vreme nadležne institucije ćute i čekaju da oluja prođe.
Činjenica je da niko ne sme da se suprotstavi i da zahteva primenu zakona jer žele da izbegnu da se nađu na naslovnim stranama tabloida ili da budu tema brojnih emisija na svim nacionalnim televizijama.
To su okolnosti koje su dovele do anarhije u kojoj više nikakva pravila ne važe. Dodatno užasavajuće je da se u poslednje vreme više ne vodi računa ni kada su žrtve deca.
Jedan od najdrastičnijih primera je i sve što se dešava prethodnih 14 dana otkako je nestala dvogodišnja Danka Ilić.
Pretpostavke su predstavljane kao činjenice, sagovornici su bili upitnog kredibiliteta, prekršen je etički kodeks s obzirom na to da su novinari uzimali izjave od članova porodice koji nisu bili u emotivnom stanju da shvate moć medija i posledica toga što će izgovoriti.
Institucije su ćutale i kada su pojedini mediji iz dana u dan označavali majku kao krivca za nestanak i eventualnu tragičnu sudbinu male Danke.
Savet za štampu je upozoravao medije u nekoliko navrata da se drže etičkog kodeksa. Apele kao da niko nije ni želeo da čuje.
Objavljivali su se jezivi detalji zločina koji nije do kraja ni rasvetljen s obzirom na to da telo dvogodišnje devojčice nije pronađeno. Uzrok smrti i okolnosti biće nesumnjivo utvrđene tek posle obdukcije i reči stručnjaka.
I to nije bila prva takva situacija. Tema medijskog lešinarenja bilo je i masovno ubistvo u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar. Dok roditelji nisu imali informacije šta je sa njihovom decom – brojni mediji kršili su sva prava, zakone i kodeks i uveliko licitirali imenima ubijene dece.
I po pravilu – svi koji su morali da reaguju su ćutali. Umesto reakcije – predstavnici policije, baš kao i prethodnih dana – davali su dodatni materijal tabloidima. Načelnik beogradske policije tada je pokazao spisak sa imenima dece koji je pronađen u sobi dečaka ubice, a koji je predstavljen kao spisak za odstrel. Profesionalni mediji su zatamnili imena dece, ali mnogi nisu.
Iz poslednjih izjava predstavnika MUP-a očigledno je da je utvrđeno da nije kriv Veselin Milić koji je spisak pokazao, nego mediji koji su to objavili. Tako je ponovo poslata poruka – mi ćemo da radimo šta hoćemo, a vi samo gledajte širom zatvorenih očiju.
Izvor: Insajder
