EN
Dragan Šuković iz tehničkog vođstva u režiji programa Radio-televizije Srbije, povodom godišnjice bombardovanja RTS-a, kaže da su međunarodna razmena i slobodna slika koju je RTS slao za NATO bili „bukvalno nož u srce“. Predstavnik porodica poginulih Miroslav Medić ističe da ništa nije preduzeto da se zaštite zaposleni, koji su bili „kao glineni golubovi“. Novinar Aleksandar Mitić objašnjava da se napad dogodio u vreme kada su Toni Bler i njegov savetnik Alister Kembel počeli kampanju slamanja otpora medija u zemljama NATO-a. RTS je bio veliki simbolički cilj, naravno da su znali da nema nikakvog vojnog efekta, smatra istoričar Predrag Marković.
Četvrt veka je prošlo, a za stradanje šesnaest radnika RTS-a nije odgovarao niko od onih koji su izveli napad, niti je u svetu bilo suda koji je bio spreman da se tim slučajem bavi. Zašto je to loše ne samo za Srbiju, već i za svet u kojem se trenutno vode dva ozbiljna rata koja prete da prerastu u sukobe širih razmera u emisiji Takovska 10 govorili su istoričar Predrag Marković, novinar Aleksandar Mitić, Dragan Šuković iz tehničkog vođstva u režiji programa RTS-a i predstavnik porodica poginulih i radnik RTS-a Miroslav Medić.
Dragan Šuković je bio na smeni u trenutku napada NATO-a.
„Ja sam bio na smeni kao i većinu noći. Bio sam jedan od mlađih ljudi, 33 godine tada. Radio sam u telekinu tada. To je bilo jedno ogromno odeljenje koje je emitovalo većinu programa“, navodi Šuković.
U trenutku napada, bio je tu sa svojim venčanim kumom, koji je poginuo, dok je Dragan teško povređen.
„Imao sam 20 i kusur šavova, kopči na glavi. Mene je geler od bombe pogodio u najjaču kost, jagodičnu. Trenutno, to se generalno i ne vidi toliko. Mi smo bili zakopani, nas dvojica, do grla, od tog šuta, od zida, od svega toga što je padalo“, seća se on.
Vazdušni udar je, kaže, bio toliko jak, da je odbacio trik sto, koji je težak tonu i po, iza Crkve Svetog Marka.
„Moram da napomenem, možda sam jedini radnik RTS-a koji je bio usmeno suspendovan u vreme bombardovanja, zato što sam tražio pre toga i pričao ljudima šta će se ovde desiti, na osnovu osećaja, viđenja, prethodnih večeri i svega toga što se desilo. Možda su me proglasili ludim tada, ali ipak nisam bio lud“, kaže Dragan.
Medić: Bilo je najavljivano da je RTS moguća meta
Miroslav Medić radio je veče pre toga, dok je njegov brat Siniša radio kobne večeri.
„Sudbina je tako htela da smo se čuli, odnosno bili smo zajedno 22. aprila u roditeljskoj kući i tako razgovarali smo o situaciji koja je već neko vreme bila najavljivana da je Radio-televizija Srbije moguća meta. Ja sam igrom slučaja i radio, odnosno snimao, evo ovde iz ove prostorije, gore iz režije, onaj komentar Tatjane Lenard, kada je pozivala NATO da gađa ovu zgradu i da ih mi čekamo ovde. Ona je to pročitala negde između pola sedam i sedam, kada se snimaju komentari za Dnevnik, i napustila zgradu. Ja sam sa mojim kolegom Acom Nikolićem, rasvetljivačem. Pitali smo se pogledom – pa čekaj, ona ovo pročita i ode kući. Šta mi da radimo?“, seća se Medić.
„Zašto ništa nije preduzeto da se zaštite zaposleni, bili smo kao glineni golubovi“
Te večeri, dodaje Medić, nije bilo bombardovanja, ali iz noći u noć, svakim danom, sve se više dizala tenzija i počele su da kolaju priče da je televizija moguća meta.
„O tome sam pričao sa mojim bratom i on mi je tada, 22. aprila, kad smo razgovarali, došao iz noćne smene sa Studija B i kaže – mi smo se izmestili noćas sa vrha Beograđanke u hotel Park i odatle ćemo da radimo noću. Iznenadio sam se i rekao, svaka čast, kako ste se vi izmestili, a ovi naši ništa ne preduzimaju u tom smislu. To je ono što nas i dan danas muči kao porodice, što sam rekao i danas na pomenu, zašto niko ništa nije preduzeo da se na neki način zaštite zaposleni, jer, kao što svi znamo, bombardovanje ove zgrade usledilo je mesec dana od početka bombardovanja. Znači, postojali su svi uslovi da se premestimo na rezervno mesto rada ili da se, bar u vreme vazdušne opasnosti, sklonimo iz ove zgrade, gde smo bili kao glineni golubovi“, ističe Medić.
Mitić: Nisam bio iznenađen, video sam na KiM da je NATO krenuo u fazu terora
Dr Aleksandar Mitić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, tada je bio dopisnik AFP sa Kosova i Metohije, a kasnije dopisnik Tanjuga iz sedišta NATO-a u Briselu.
Napominje da je na KiM bombardovanje NATO-a zaista bilo besomučno, bez ikakvih ograničenja, tako da, kada je čuo vest o napadu na RTS, nije bio iznenađen.
„Jednostavno, nisam bio iznenađen, s obzirom da sam video da je NATO krenuo u novu fazu, odnosno u fazu terora“, ističe Mitić.
Marković: RTS bio veliki simbolički cilj, naravno da su znali da nema nikakvog vojnog efekta
Istoričar Predrag Marković objašnjava da je ideja bombardovanja civilnih ciljeva od početka zapravo jedna zločinačka operacija, a pogotovo ideja bombardovanja medijske kuće.
„Tu ja mislim da su oni naseli sopstvenoj propagandi, da je RTS simbol srpskog režima. Zato nisu bombardovali i druge medijske kuće koje su bile mnogo bučnije u toj ratnoj propagandi od RTS-a“, navodi Marković i dodaje da su oni udarcem na RTS zapravo udarili ne samo na medij, već na jedan od velikih simbola države.
Podseća da su pogođeni i zgrada Centralnog komiteta i zgrada Generalštaba, u kojoj nije bilo nikoga, ali da su to simboličke kazne za naš narod i državu.
„Naravno da su znali da nema nikakvog vojnog efekta. Tu su simbolički ciljevi i RTS je bio veliki simbolički cilj“, objašnjava istoričar.
Toni Bler i Alister Kembel preuzimaju kontrolu – slamanje otpora medija u zemljama NATO-a
Mitić ističe da je jako važno razumeti kontekst u kojem se dogodio napad i da se radilo o vremenu kada je Alister Kembel, spinmajstor i savetnik za medije bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, preuzeo kontrolu nad celom medijskom operacijom NATO-a.
„Dakle, izbacuje dosadašnje, neuspešne NATO propagandiste, okuplja najbolje propagandiste iz čitave Evrope i kreće u jednu zaista potpuno drugačiju kampanju uništavanja svakog mogućeg otpora u zemljama članicama NATO-a. Dakle, otpora protiv bombardovanja. U takvom jednom kontekstu treba posmatrati ono što se dogodilo nekoliko dana nakon toga, dakle početak te jedne kampanje NATO-a da se ućutka praktično ono što se dogodilo, taj otpor koji je već počeo posle agresije, a koji se pogotovo javio u medijima nakon tog 14. aprila i nakon napada kod Đakovice, koji je bio u neku ruku prekretnica“, objašnjava Mitić.
Međunarodna razmena RTS-a kao „nož u srce NATO-u“
Šuković napominje da tu postoji jedan jako važan detalj, a to je međunarodna razmena koju RTS kao zvanični potpisnik ima, a imao je i za vreme rata.
„Odavde su išle mnoge slike, i Bi-Bi-Sija, i Si-En-Ena, i naše televizije. I svih američkih televizija. To je jedan od ključnih elemenata koji NATO-u ne da nije odgovarao, nego mu je bio nož bukvalno u srce. Znači, mi dajamo slobodnu sliku koju neko hoće da uzme ili neće. Sve slike su, koliko ja znam, bile preuzete“, ističe Šuković.
Oni su smatrali, dodaje Predrag Marković, da će udarcem u tehničko srce RTS-a ugasiti tu našu sliku.
Da li je Mokranjčeve rukoveti trebalo da budu znak da se napusti zgrada
Miroslav Medić se seća i da je njegov brat Siniša, koji je radio u režiji programa, govorio da su spremljene kasete sa Mokranjčevim rukovetima i da je rečeno da kad se puste te kasete, da je to znak da se napusti zgrada.
„Ali, nažalost, do toga nije došlo, nikad ta kaseta nije puštena i eto, niko nije javio da izađemo i imali smo ove žrtve“, dodaje Medić.
Šuković, međutim, kaže da nikada nije čuo za te kasete. „To su možda znali neki ljudi, 90 odsto ljudi nije imalo pojma o čemu se tu radi, apsolutno. Sistem organizacije u tom trenutku za ovakvu kuću i ovakve važnosti, a da ne pričamo o tome za broj ljudi koji radi noću u ovakvoj zgradi, i tako dalje, tako dalje. Za mene je, lično, nedopustiv, apsolutno, nedopustiv“, smatra Šuković..
„Apsolutno nismo imali nikakav plan, osim mi, individualno, smo pravili neke planove. To je za mene apsolutno nedopustivo“, kaže Šuković.
„Zid ćutanja“ u Briselu i skandalozan izveštaj komisije Haškog tribunala
Mitić, koji je kasnije bio i dopisnik Tanjuga iz sedišta NATO-a u Briselu, kaže da je pokušavao mnogo puta da razgovara sa rukovodiocima Alijanse na temu bombardovanja RTS-a, ali da bi svaki put nailazio na „zid ćutanja“.
„Neprihvatljivo je bilo da se uopšte otvara ta tema. Oni su smatrali da je to završeno izveštajem koji je ta komisija Haškog tribunala početkom 2000. godine objavila, a po kojem je napad na RTS bio legitiman. To je jedan izveštaj koji ja smatram zaista skandaloznim“, ističe Mitić.
Mitić o razgovoru sa portparolkom Karle del Ponte: Nismo ludi da sečemo granu na kojoj sedimo
Smatrali su, objašnjava Mitić, da je RTS legitimna meta ako je korišćen i za vojne svrhe, ali nikada nisu dali dokaz za tako nešto.
“Kada sam razgovarao sa tadašnjom portparolkom Karle Del Ponte, nakon njene prve posete Beogradu posle 5. oktobra i sastanka sa Koštunicom, tog jednog neprijatnog sastanka, ja sam u privatnom razgovoru nju pitao, pa dobro, čekajte, ja sam bio na Kosovu i Metohiji, video sam 192 civilne žrtve koje su ubijene od strane NATO-a. Hoću da svedočim, pogledajte RTS, imate svedoke, a imate onakve izveštaje, skandalozne izveštaje, šta je ona meni odgovorila? Nasmejala se onako, kaže, pa nismo ovde ludi da sečemo granu na kojoj sedimo“, priča Mitić.
Izvor: RTS
