Slučaj nestale devojčice – Zvanične nepotpune, (ne)namerno neistinite informacije i predsednik umesto svih institucija

Novinari u svom radu treba da se oslone na zvanične informacije koje dobijaju od institucija, naročito ako je reč o osetljivim pitanjima, poput nedavnog slučaja nestanka dvogodišnje devojčice. Međutim, konkretno u ovom slučaju, zbog nedostatka zvaničnih informacija iz policije i tužilaštva, pod izgovorom da žele da pomognu u potrazi (a zapravo se radilo o senzacionalizmu), novinari su sprovodili neku svoju „istragu“ i sve to redovno ažurirali u svojim medijima. U međuvremenu predsednik Republike Srbije je, po ko zna koji put, preuzeo ulogu pomenutih institucija i javnosti saopštio najvažnije informacije o slučaju. Posledice su dodatni pad, već narušenog poverenja u medije i institucije.

Novinarske istrage

Dakle, državne institucije treba da budu zvanični izvor informacija za medije. Međutim, kada zvaničnih informacija nema ili su nepotpune, a javnost treba nekako umiriti ili uznemiriti (kada su  tabloidi u pitanju), urednici i vlasnici medija traže od novinara da im dostave bilo kakve informacije po svaku cenu. Tada nastaje konfuzija, nagađanje, pojavljuju se razne teorije, klevetanje i sve drugo što nije dozvoljeno prema profesionalnim standardima.

Tako je „Blic“ tokom svoje „istrage“ saznao da je DNK devojčice pronađen u sližbenom vozilu JKP „Vodovod“ iz Bora i da su uhapšeni radnici ovog preduzeća koji su toga dana zadužili vozilo. U tekstu piše da „Blic“ saznaje da su u automobilu su pronađeni tragovi krvi, nakon čega je urađena DNK analiza i potvrđen identitet devojčice.

Ovu informaciju niko iz nadležnog tužilaštva i policije nije potvrdio niti demantovao, a onda se nakon mesec dana pojavila vest da ipak nisu pronađeni DNK tragovi deteta u vozilu.

“Više javno tužilaštvu u Zaječaru potvrdilo je za „Novosti“ informaciju da su stigla prva DNK veštačenja i da na njima nema bioloških tragova D.I.”, pisale su Novosti.

Još jedna informacija koju su „saznali“ gotovo svi mediji, ali zvanično nije potvrđena, je da je priveden policajac iz Bora „zbog odavanja informacija iz istrage“.

Na kraju ostaje nejasno zašto nijedna institucija nije demantovala ove medijske napise.

Kada slučaj ima veliki publicitet, a mediji iz sata u sat prate dešavanja, realno je očekivati da makar netačne infomacije budu demantovane.

Profesorka na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut navodi da je u situacijama kada je pažnja javnosti pojačana od izuzetnog značaja je istinito i blagovremeno obaveštavanje.

„Tri su teme, ili problema, relevantne kada pratimo ponašanje nadležnih organa u slučaju nestanka devojčice. Prvo, policija i tužilaštvo koje vodi istragu mora da razume da je kod ovakvih tema pažnja javnosti pojačana, te da je istinito i blagovremeno obaveštava. Nekada se ova dva prideva sučeljavaju, pa je za tačnu informaciju potrebno sačekati, ali i u tim situacijama nadležni treba da kažu šta se čeka. Mi nemamo istinito i blagovremeno obaveštavanje već curenje informacija, davanje neproverenih informacija tabloidnim medijima. U nekim slučajevima, to nije ni curenje već jednostavno spekulisanje koje nema nikakvu potporu. I na kraju, treći problem je što javnost počinje opravdano da sumnja u institucije. U takvoj situaciji poverenje se urušava, i svaka informacija se posmatra kao delimično tačna, i delimično lažna“, objašnjava profesorka Kleut.

Kada nedostaju zvanične informacije, novinari imaju obavezu da izveštavaju samo ukoliko je to u javnom interesu, kaže novinarka i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamara Skrozza.

„Ali u ovoj situaciji, kada se dete traži, kada se ne zna šta je sa detetom, moje mišljenje je da novinari nisu smeli da spekulišu i nisu smeli da izigravaju istražne organe bez ikakvog osnova. Dakle, oni nisu imali šta da istražuju, to nije neki slučaj u kome se pokazuje talenat istraživačkih novinara… Da su to bile informacije od izuzetnog javnog značaja, nešto što se tiče državne sigurnosti svih građana i građanki, nešto što je omogućavalo istraživački rad, onda bismo mogli da pričamo o tome“, navodi Skrozza.

Zvanične neistinite informacije

Ono što je opasnije od šturih informacija, jesu netačne zvanične informacije.

Tako je MUP 7. aprila saopštio da je u Policijskoj upravi u Boru preminuo brat D.D., jednog od osumnjičenih za ubistvo deteta. Kako je navedeno u tom saopštenju, mrtvozornik je konstatovao prirodnu smrt. Njemu je prethodno određeno zadržavanje u trajanju od 48 sati, zbog osnova sumnje da je pomogao bratu zajedno sa ocem da premeste telo devojčice na nepoznatu lokaciju.

Međutim, nakon izvršene obdukcije od strane Instituta za sudsku medicinu u Beogradu ustanovljeno je da je on ipak umro nasilnom smrću. I do ove informacije novinari Radara došli su nezvaničnim putem i navodno pre nadležnog tužilaštva.

Profesorka Jelena Kleut kaže da u takvim slučajevima novinari treba da izveštavaju sa dodatnom pažnjom.

“Za novinare koji bi profesionalno da rade svoj posao je ovo vrlo teška situacija. Izostanak zvaničnih informacija onemogućava njihov rad, a sumnja sa kojom moraju da prate i zvanična saopštenja traži od novinara dodatnu pažnju”, navodi ona.

Kodeks novinara Srbije prepoznaje ovu situaciju i uvodi obavezu konsultovanja najmanje dva izvora.

“Dva međusobno nezavisna izvora informacija posebno su poželjna u slučaju postojanja indicije da zvaničan izvor daje nepotpunu ili netačnu informaciju”, piše u Kodeksu. 

Predsednik kao glavni izvor informacija

Najbitnije informacije javnost je, po nekom nepisanom pravilu, dobila od predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Umesto policije i tužilaštva, on je saopštio da je devojčica ubijena i da su privedene ubice koje su priznale zločin. Obraćanje predsednika u ovom slučaju je protivno zakonu, kažu stručnjaci i dodaju da kompromitovanje i tzv. kontaminacija informacija i dokaza koji su prikupljeni, na ovaj način ugrožava tužilačku istragu i krivični postupak. 

I novinarka Tamara Skrozza se slaže da predsednik nije osoba koja treba da obznanjuje takve informacije. Ona kaže da mediji treba da insistiraju na tome da on krši Ustav i prekoračuje svoja ovlašćenja.

„Poruka koju šalju institucije građanima jeste da institucija nema, da su se sve institucije svele na jednog čoveka. To je inače postalo fraza, čujemo je svakog dana iz pozicije opozicije, iz pozicije nezavisnih medija itd. Ali u ovoj situaciji se pokazalo da je to apsolutno tačno. Dakle, trenutak kada Aleksandar Vučić prekida sednicu Vlade Srbije na kojoj je on prisustvovao, kada mu Bata Gašić donosi neko papirče, on čita s tog papirčeta i govori da su uhapšena dvojica koji su priznali ubistvo, to je trenutak u kom su umrle sve institucije, u kome se sve svelo na njega samog. Dakle, on je istražni organ, on je sud, on je medij, tužilaštvo, on je sve što postoji“, naglašava Skrozza. 

Ona dodaje da su  mediji morali biti kritički orjentisani prema tim informacijama, a ne da ih objavljuju uz svoje nepotkrepljene nadogradnje. 

Posledice – narušeno poverenje u medije i institucije

Poverenje koje građani Srbije imaju u medije najniže je u Evropi, ali oni ipak više brinu zbog neistina koje iznose predstavnici partija i državni zvaničnici, pokazuju istraživanja.

Ako posmatramo ponašanje institucija,  političkih funkcionera i medija u ovom slučaju, nije teško uvideti zbog čega je to tako.

Nažalost, situacija se reflektuje i na one novinare koji se trude da profesionalno obavljaju svoj posao.

Kako kaže Tamara Skrozza, novinari se stavljaju u isti koš sa državnim institucijama i sa visokim državnim funkcionerima.

„Mislim da su građani koji pomno prate medije zaista zauvek izgubili poverenje u medije posle ovog slučaja jer smo pokazali da smo – em lešinari – em da nemamo nikakvog obzira prema čoveku, da nemamo nikakvog obzira prema strukturi države, prema institucijama, nikakvog obzira prema istini. Mi gradimo svoje priče, mi imamo svoje teorije, mi imamo svoje sagovornike koji imaju svoje teorije i to je tako kako je, a vi dragi građani, medijski konzumenti, snađite se sa tim što vam je servirano. Zaista jedna poražavajuća situacija“, zaključuje naša sagovornica. 

Ovaj tekst je deo regionalnog projekta „Jačanje medijskih sloboda u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Srbiji“, koji finansira Kraljevina Holandija, a sprovode holandski Helsinški komitet i Free Press Unlimited u partnerstvu sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci autora izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Kraljevine Holandije, niti stavove organizacija koje sprovode projekat ili stavove njihovog lokalnog partnera.