Čitaoci ne veruju veštačkoj inteligenciji, izdavači primorani da je koriste

Ilustracija: Canva
Ilustracija: Canva

Iako se najviše groze video i fotografskih proizvoda koje generiše veštačka inteligencija, korisnici vesti ne veruju mnogo više ni tekstovima koji su nastali uz njenu upotrebu. A i ne razumeju baš sasvim o čemu se tu uopšte radi

 

Veštačku inteligenciju (VI) mnoge svetske redakcije koriste već godinama, ali je sa lansiranjem ChatGPT servisa (1922) sve postalo previše očigledno. Na površinu je isplivala primamljiva moć velikih lingvističkih modela (VLM) i svakome je postalo jasno: ovo će se medijskom produkcijom raširiti kao požar.

 

Stotine istraživanja su završena ili su u toku o svim aspektima novog fenomena – osim jednog, za koji izgleda nikoga nije mnogo briga: kako to vide korisnici medija?

 

Kao i inače, u pomoć priskače Rojtersov institut za studije novinarstva sa novim istraživanjem iz Meksika, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Američkih Država – „Javni stavovi o upotrebi VI u novinarstvu”.

 

Slabo poznavanje veštačke inteligencije

 

Za početak, manje od polovine uzorka je čitalo mnogo ili umereno o upotrebi veštačke inteligencije u novinarstvu, dok celih 40 procenata kaže da zna vrlo malo o tome, uz dodatnih 9 posto koji o tome ne znaju baš ništa.

 

Čini se da su se novinari mnogo više od korisnika uzbudili oko cele stvari, ali je situacija slična i u pogledu ostalih važnih aspekata proizvodnje vesti – građane je retko briga za novinarske standarde, na primer, iako se masovno žale na loše izveštavanje.

 

Rezultati istraživanja pokazuju da je svest o VI prisutnija među mlađim muškarcima sa višim stepenom obrazovanja. Kao i u pogledu ovih rezultata, mnogo je više podataka i istraživanja potrebno da bi se bolje razumela priroda ljudskog odnosa prema veštačkoj inteligenciji u medijskoj produkciji. Mi ne znamo ni gde su se ispitanici informisali, ni kakva su njihova lična iskustva sa VI, ni kakve su to informacije dobili.

 

Novija istraživanja, na primer, pokazuju da ljudi u velikim procentima jednostavno ne prepoznaju VI, kao i da velika većina uopšte ne koristi, ili bar ne svesno, alate veštačke inteligencije. Za neke je VI svakodnevno prisutna u radu i životu, ali se mnogi, na primer, o njoj informišu iz filmova i serija.

 

Kako god – istraživanje Rojtersovog instituta pokazuje da je samo mali deo ispitanika opušten u pogledu prihvatanja vesti koje su napravili ljudi uz pomoć veštačke inteligencije (36 posto), a još ih je manje koji prihvataju vesti koje je napravila VI uz ljudski nadzor (19 posto).

 

Jednako tako, osobe koje imaju više informacija o VI uglavnom su opuštenije u pogledu njene upotrebe u novinarstvu. Recimo, dvostruko više takvih osoba nema problem sa medijskim proizvodima koje je stvorila VI pod ljudskim nadzorom. To je, doduše, i dalje samo 26 procenata takvih osoba, dok je 13 posto onih koji takve proizvode prihvataju a o VI znaju manje.

 

Slično je i sa odnosom prema vestima koje prave ljudi ali uz pomoć VI – 45 procenata temeljnije obaveštenih su OK sa takvim informisanjem, naspram 30 posto onih koji o celoj stvari znaju manje.

 

Nije svejedno ni za šta se koristi VI. Početna tačka za većinu ispitanika o VI je otpor, začinjen sumnjom i strahom. Ipak, tokom testiranja odnosa prema različitim načinima upotrebe veštačke inteligencije, učesnici bi razvili nešto raščlanjenija mišljenja. Ispostavilo se da imaju različitu toleranciju prema upotrebi VI za plasiranje sadržaja na nove načine nego prema mašinski generisanom potpuno novom sadržaju.

 

Niko ne želi VI bez prisustva čoveka

 

Percepcija veštačke inteligencija se veoma brzo razvija i menja, čak i u toku jednog jedinog istraživanja, na jednom jedinom uzorku. Tako nešto treba očekivati i u budućnosti, ali jedan stav za sada čvrsto zastupaju izdavači medija i konzumenti podjednako: potpuno automatizovanu, mašinsku proizvodnju vesti bez prisustva čoveka – niko ne želi.

 

Ni forme u koje se vesti „pakuju” nisu jednake pred korisnicima. Korisnici su najmanje sumnjičavi prema tekstualnim formama vesti u čijem nastanku učestvuje VI, a nešto su opušteniji prama ilustracijama ili stilizovanim graficima i animacijama. Mnogi su dodali i da to nije ništa novo, kao i da pomaže da se sadržaj učini atraktivnijim.

 

Najstrože su, međutim, suprotstavljeni korišćenju VI za generisanje realističnih fotografija i, posebno, videa. Čak i kada je to jasno navedeno uz takav proizvod. Ovo je u skladu sa rezultatima mnogih ranijih istraživanja u kojima se pokazalo da korisnici koriste vizuelne sadržaje kao „mentalne prečice”  kada nastoje da razluče kome ili čemu da veruju ili ne.

 

Prosto, fotografije ili video snimci sa lica mesta se korisnicima čine kao nešto što je teže zloupotrebiti za izazivanje pogrešnog stava ili utiska, pa veštački generisane vizuelne proizvode ove vrste osećaju kao posebno destruktivne u informisanju.

 

Na isti način korisnici vide korišćenje VI u proizvodnji vesti o političkim pitanjima kao potencijalno opasnije od vesti iz, na primer, sporta. Spremniji su da dopuste da ih se informiše uz upotrebu VI ako se radi o neizmenjenim „činjenicama” i „brojevima” nego kada je u pitanju kompleksnije izveštavanje za koje veruju da su potrebni ljudska interpretacija, razlikovanje nijansi, osećajnost i, čak, emocije.

 

Korisnici ne prave ovakve razlike samo zbog uticaja na tačnost prenesene informacije, već i zbog razmišljanja o tome šta je novinarstvo i koji poslovi bi trebalo da ostanu u osnovi ljudski.

 

Poverenje u medije pada već decenijama. Ovako raširena skepsa prema upotrebi VI u produkciji vesti samo će ubrzati taj trend jer, iako je društveno vrlo važna i odgovorna, medijska produkcija je zapravo, u najvećoj meri, prepuštena tržištu koje je gladno smanjenja troškova i lake zarade.

 

U konkurenciji sa društvenim mrežama, za koje nikakve regulacije osim sopstvenih jednostavno ne važe, mediji će biti prinuđeni da koriste VI na mnogo različitih načina, mnogo pre nego što bude jasno kakve su posledice. Izdavači jednostavno nemaju odgovor na ovaj problem i trenutno se bave načinima na koje će saopštiti korisnicima (ili ne) da su vesti stvarane uz upotrebu VI. Ako to otkriju, izložiće se pojačanoj sumnji, ako ne otkriju, postupiće u suštini neetično. Ako se to još i naknadno otkrije, to zaista može da nanese veliku štetu mediju.

 

Osim toga, ovo istraživanje je utvrdilo da korisnici ne samo da očekuju, već i zahtevaju potpunu transparentnost na ovu temu. A onda manje veruju takvom izveštavanju. Nema dobrog rešenja, kao ni za mnoge druge aspekte savremenog informativnog novinarstva.

 

Izvor: Cenzolovka

Tagovi

Povezani tekstovi