Od nestanka novinara prošlo 26 godina – Borba protiv nekažnjivosti za zločine iz prošlosti sprečava nekažnjivost u budućnosti

“Grlo mi se steže. Reči zapinju, neće da izađu. Ali, dovoljno mi je da dođem svake godine ovde. Makar na 15 minuta, da stojim i ćutim”, gotovo šapatom govori Snežana Perenić, supruga jednog od dvojice članova ekipe Radio Prištine koji su nestali pre 26 godina na Kosovu.

Ovaj članak je napisala istraživačka novinarka Jelena L. Petković. Ona već dugi niz godina radi na borbi protiv nekažnjivosti za zločine nad novinarima i više godina je sprovodila istraživanja o ubistvima i nestancima novinara na Kosovu. Obavila je intervjue sa više od 200 sagovornika: rođacima, kolegama, poznanicima i članovima međunarodnih misija, otkrivajući nove informacije o nestancima i ubistvima.

Novinar Đuro Slavuj i vozač Ranko Perenić su 21. avgusta 1998. plavom „zastavom 128“ krenuli ka manastiru Sveti Vrači u Zočištu, selu kod Orahovca.

Iz Prištine su se uputili na radni zadatak da bi javnost izvestili o puštanju na slobodu monaha koji su prethodno bili kidnapovani. Tragično, Đuro Slavuj i Ranko Perenić nikada nisu stigli na svoje odredište. Od tog vrelog avgustovskog dana se vode kao nestali.

Zlokobno pitanje, molbu bez odgovora – gde su? – porodice vuku kao masivan teret koji lomi ramena i prati ih na svakom koraku u životu.

Kolegama novinarima, pitanje – gde su?– kao jezivi eho zloslutno odzvanja svuda okolo da bi ga brzo usisala neka sablasna crna rupa ravnodušnosti i izbegavanja.

Odgovora nema, iako je poruka jasna. Zločinci su u senkama, slobodno šetaju među nama. Nekažnjivost vlada.

I podseća nas da kada zločini prođu nekažnjeno, sloboda govora je meta koja krvari.

Stavljanje tačke na nekažnjivost je samo minimum vladavine prava i demokratije.

Borba protiv zaborava

U znak sećanja na nestale kolege Đuru Slavuja i Ranka Perenića i boreći se protiv zaborava, Udruženje novinara Srbije (UNS) postavilo je tablu na putu između Zočišta i Orahovca.

Na tabli na srpskom i albanskom jeziku piše: “Ovde su 21. avgusta 1998. godine otete naše kolege novinari. Tražimo ih”.

Svake godine novinari i članovi porodica okupe se da podsete javnost na zločin koji je prošao bez kazne i pošalju jasnu poruku da ne odustaju od zahteva za istragom, istinom i pravdom.

Dok stoje pored te ploče, na licima Snežane Perenić, supruge Ranka Perenića, i Predraga Slavuja, sestrića Đure Slavuja, jasno se čita da ponovo proživljavaju najtragičnije trenutke svoje porodične istorije.

Uz ogroman emotivni napor, Predrag je uspeo da izgovori nekoliko reči: „Hvala kolegama novinarima koji pamte mog strica Đuru i njegovog kolegu. Ni posle 26 godina ništa nismo saznali, sve to ubija porodice, bar neka istina da se sazna”, završio je drhtavim glasom.

“Mi koji godinama dolazimo kod ove table koja je devet puta rušena i devet puta obnavljana, mi znamo da ćemo ih tražiti dok nas bude, dok bude ideje o ovoj profesiji, dok bude ideje o slobodi, dok bude ideje o normalnom životu, ideje da se možemo pogledati u lica i u oči kao ljudi, mi ćemo tražiti svih 17 naših otetih, ubijenih i nestalih kolega”, rekao je Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije.

Šef Misije OEBS-a na Kosovu, britanski diplomata, Majkl Davenport, istakao je da je rešavanje sudbine nestalih od suštinskog značaja za pomirenje, dijalog i mir.

“Misija Oebs pozdravlja nedavno usvajanje Rezolucije o nestalim i ubijenim novinarima od 1998-2005. godine na skupu Evropske federacije novinara u maju. Danas smo ovde da odamo poštovanje žrtvama, da pokažemo podršku porodicama i da se suprotstavimo nekažnjivosti ovih strašnih zločina”, kazao je Davenport.

Vladavina prava

Imena Ranka Perenića i Đure Slavuja deo su tragičnog niza neistraženih ubistava i nestanaka novinara na Kosovu.

Dok su obavljali svoj posao, između 1998. i 2005. godine, na Kosovu je ubijeno, kidnapovano ili „nestalo“ 20 albanskih i srpskih novinara i medijskih radnika, kao i ekipa nemačkog magazina Štern.

Samo jedan zločin je razrešen u sudskom postupku pred MKSJ (Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju). U 19 slučajeva niko nije odgovarao.

Kako se situacija na terenu politički menjala, pomerala se i istraga o ubistvima, kidnapovanju i nestancima novinara i medijskih radnika.

Godine 1998. mandat vladavine prava imali su srpska policija i tužilaštvo, ali je od 10. juna 1999. godine nadležnost prešla u ruke Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), koja je do 2008. imala izvršnu vlast prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.

Od 2008. godine, izvršna vlast za vladavinu prava, a time i odgovornost za istragu i krivično gonjenje zločina, nalazi se u rukama Misije Evropske unije za vladavinu prava (EULEKS).

Međutim, od 2014. godine EULEKS je izvršni mandat za istrage i krivično gonjenje u fazama predavao prištinskim vlastima.

Rezolucije

Mnogobrojni apeli novinara razbili su se o zid ćutanja onih koji imaju moć da odlučuju o pravičnim istragama.

Tokom svih ovih godina, ponižavajuće je i degradirajuće da međunarodna zajednica i lokalne institucije nisu uspele da formiraju komisiju koja bi se bavila ubistvima, kidnapovanjem i nestancima novinara i medijskih radnika.

Evropska federacija novinara (EFJ) je 2018 godine, na godišnjem sastanku u Portugalu, usvojila rezoluciju o istrazi ubistava novinara na Kosovu.

U oktobru 2021. godine, na godišnjem sastanku u Zagrebu, EFJ je usvojio novu rezoluciju, pozivajući na brzo uspostavljanje Međunarodne komisije eksperata koja bi istražila ubistva, otmice i „nestanke” novinara i medijskih radnika na Kosovu između 1998. i 2005.

Međunarodna federacija novinara (IFJ) je u novembru 2021. godine poslala pismo kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju tražeći istragu ubistava novinara, pozivajući vladu da otkloni utisak ravnodušnosti pred smrtonosnim napadima na novinare i nerešenim slučajevima nestanaka i ubistava.

Na godišnjem sastanku EFJ u Prištini u maju 2024. godine jednoglasno je usvojena treća po redu rezolucija o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu, u kojoj se ponovo poziva na formiranje Međunarodne komisije eksperata koja bi istražila ubistva novinara i medijskih radnika.

Zaustaviti krug nekažnjivosti

Jedan slučaj nekažnjivosti jača osećaj da će ubistvo novinara verovatno proći nekažnjeno i lako može dovesti do drugih ubistava.

Jeziva konstanta našeg novinarskog rada je da i danas, u najstrašnijim ratnim uslovima, novinari i dalje odlaze da rade svoj posao, da pošalju tačne i pravovremene informacije javnosti.

Danas se u Pojasu Gaze odvija tragedija, “journacide”, kako opisuje Međunarodna federacija novinara (IFJ). Prema podacima IFJ i Palestinskog novinarskog sindikata (PJS), najmanje 124 novinara i medijskih radnika ubijeno je u poslednjih deset meseci.

To su najbrutalnije oduzeti životi, porodice trajno uništene. Profesija desetkovana.

Vidimo slike krvi, zvuke vriska i plača. To je miris smrti. Ne samo pojedinaca, već i profesije.

I moramo učiniti sve što je moguće kao novinari i ljudska bića da to okončamo. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da se borimo protiv nekažnjivosti za ubistva novinara.

Istovremeno, „radio-tišina“ oko slučaja Đure Slavuja i Ranka Perenića šalje jezivu poruku da skrivena moć ipak lomi hleb istine. Četvrt veka posle događaja, istina je ostala negde duboko zakopana.

Nekažnjivost je postala činjenica i to je tako odavno. Ali u ovom trenutku, kao nikada do sada, nema opravdanja da se ne vidi da nekažnjivost jednog zločina nad novinarima predstavlja primer, presedan i vodi ka očekivanju da će i drugi zločini biti nekažnjeni. To stvara spiralu nasilja i straha.

Zato nemamo pravo da ćutimo. Ni kao profesija, ni kao ljudi. Moramo staviti tačku. Sada.

Tekst je prenet sa portala IFJ.

Izvor: Javni servis