Na straži su danonoćnoj na svim frontovima ne bi li, ako je ikako moguće, sprečili da im u privredu kane evrić srbijanskog kapitala, a kako to obično biva, promakle su im cele (srbijanske) novine. Ako ste uopšte primetili da je izlazio, sigurno ste već primetili da beogradski nedeljnik Objektiv više ne izlazi. Mada o tome nema traga u registru javnih glasila i rubrici – gašenje glasila – na beogradskim ga kioscima više ne možete naći. Zamislite, preselio se u Zagreb. Uspešno, kako bi se od Borisa Stajkovca i očekivalo. Mada se njegovo ime, hvala bogu, ne pominje ni u jednom registru. Kao osnivač novina u Beogradu se vodi firma Media Madž Mahazines, a kao vlasnik ove firme, hvala bogu, firma iz američke državice Delaver, poznate of šor zone. Vlasnik beogradskog Objektiva, navodno je u Hrvatsku prodao franšizu. Tamo list izlazi dvonedeljno. Zanimljivo da je jevtiniji od hrvatskih nedeljnika – staje 9,60 kuna dok, recimo, Nacional košta čitavih 14 kuna (200 dinara). Da je Hrvatima bilo bolje da nas puste da tamo prodajemo Juhorove salame nego novine, pokazalo se vrlo brzo. Objektiv se, naime, uključio u aktuelni spor između srbijanske države, srbijanskih medija i srbijanskih tajkuna s jedne i nemačke izdavačke kuće VAC s druge strane. Malo je reći da mu VAC nije ni malo simpatičan. Poslednji tekst posvećen verovatno najvećem zapadnom investitoru u istočnoevropske medije, počinje ovako: „Da Bodo Hombah, čelnik VAC-a, suvlasnika Europapress Holdinga u Hrvatskoj, nije nesmotreno pretakao u laboratoriju iz bučice u bučicu EBRD-ov novac i pritom razbio srpsku menzuru, javnost nikada ne bi otkrila njegov izum, dekontaminaciju i sterilizaciju novca“. Tekst tako ide sve u tom tonu, a pominje se i jedna banka kojom ću se i ja jednom pozabaviti čisto radi pripomoći održanja u životu poslovnih standarda za koje su nas učili da važe na zapadu. Samo tako i nikako drugačije. I šta se sad desilo. VAC je dakle veoma prisutan i na medijskom tržištu Hrvatske. Između ostalog izdaje vrlo čitan Jutarnji list i tamo, u tom listu, očito nemaju o VAC-u mišljenje ni sa VAC-om iskustvo kakvo imaju novosadski Dnevnik, ili beogradska Politika, ili podgoričke Vijesti. Ni VAC sa njima, da budemo pošteni. Tako je dvonedeljnik Objektiv zaslužio da, po meni, isprovocira jednu vrlo temeljnu analizu vlasničke strukture medija u Hrvatskoj iz pera jednog od najuticajnijih novinara ne samo u jutarnjem listu nego i u Hrvatskoj. Članak prvo minimizira uticaj Objektiva na hrvatskom tržištu – tek 1.250 primeraka mesečno. Tu se navodi da je u vlasništvu jedne srpske tvrtke, koju u Zagrebu zastupaju advokati Mladen Gajski i Mladen Petričević. Jeste da je tretiranje Objektiva stavljeno u kontekst vlasničke strukture i nekih drugih medija, ali autor priznaje: „Objektiv je nešto teži slučaj. Objektiv je u poslednjih nekoliko brojeva počeo izravno promovirati srpsku državnu politiku, u njenom sukobu s VAC-om (koji jest suvlasnik EPH)“… „Ne želeći ulaziti u suštinu sukoba VAC-a s Borisom Tadićem – da se ne bismo, ponavljam našli u sukobu interesa-moramo istaknuti kako je uistinu neobično da jedan zagrebački list tako borbeno brani interese i stavove srpske državne politike u njenom sukobu s međunarodnom medijskom kompanijom u kojem je Brisel, usput govoreći, bezuvjetno stao na stranu VAC-a“. E sad vi meni objasnite, zašto je Objektiv u sukobu interesa?
SUBJEKTIVNO NAŠ: Jedan moj kolega prigovara Mariji Todorovoj piscu znamenite knjige „Imaginarni Balkan“ što je suviše bugarocentrična. Ja joj opraštam zato što je istovremeno i balkanocentrična. Mada smo mi i sami krivi što se predrasude o nama kao o neinformisanoj, zaostaloj, neobrazovanoj, jednom rečju divljoj nedođiji ne daju iskoreniti. U tome nam iz sve snage svojih debelih honorara pomažu predstavnici različitih međunarodnih institucija koje su ovde upravo zato da od nas naprave kritično i samokritično civilizovano društvo. Mi smo krivi što u tom procesu i sami polazimo od pretpostavke da ne znamo baš ništa, pa nam je lakše, a nekim i unosnije, da svaki savet tih pigmaliona prihvatimo zdravo za gotovo. Mi smo i sami bili pre koju godinu impresionirani irskim čudom. Naši su nas eksperti uveravali da Slovenija nikako ne možemo biti, ali dočim Irska – to može. Nije ni njima ni nama bilo za zameriti. Irska je cvetala. Ali, kako da vam kažem, svako cvetanje naiđe na svoje iskušenje. Pa i irsko. Neko cvetanje iz iskušenja izađe s plodnim završetkom, neko se osuši ko oskoruša. Istina je da mi, iz lenjosti, dosta slabo pratimo šta se u svetu oko nas događa i zato se bespogovorno, kao svaka lenština, oslanjamo na tuđi savet. Ali zašto nam predstavnici međunarodnih institucija, plaćeni da od nas naprave pristojan svet, i danas savetuju da u ekonomiji sledimo trag Irske, ne mogu da budem pametna. Prenosim vam samo delić analize objavljene u austrijskom dnevnom listu Di Prese koncem prošle nedelje. O Irskoj: „raniji glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda Sajmon Džonson, čak tvrdi da je Irska praktično nesolventna, i da je njena ekonomska situacija loša ako ne i lošija od ekonomske situacije Grčke. Da bi sprečili bankrot, Irci moraju državnim parama da spasavaju Anglo-irsku banku“, pri čemu se pominje suma i od 50 milijardi evra. Piter Bon iz Londonske škole za ekonomiju, takođe istom prilikom citiran, tvrdi da je irsko ekonomsko čudo bilo samo jedna iluzija koja se bazirala na pametnom korišćenju prednosti poreskog raja i kreditnom bumu. „Stope rasta koje su ostavljale onakav utisak tokom poslednje decenije delom se imaju zahvaliti agresivnim pokušajima da se velikim američkim koncernima pomogne pri poreski povoljnom računovodstvu. Oko 20 odsto irskom BDP-a može se zahvaliti takvim dobitnim transferima, koji jedva da su donosili poreske prihode“. Lepo je znate imati prijatelje, naročito ako prijatelji imaju pare, ali najbolje je, ipak, osloniti se na sopstvenu pamet. I ako se još ima snage.
Autor: Ruža Ćirković
