[box align=’box-left’ id=’2788′]
Akademik Ivan Jevtić pokrenuo je nedavno inicijativu da se stane na put rijaliti programima na srpskim televizijama, smatrajući ih pogubnim za duhovno stanje nacije Jedan od najplodnijih savremenih srpskih kompozitora, autor više od stotinu kompozicija u oblasti kamerne, koncertne i simfonijske muzike, koji je već držao predavanja o šundu kod nas na Megatrendu, gde je inače profesor po pozivu, smatra da je zadatak akademika da uoče problem u društvu i da ukažu na njega.
Kulturni i duhovni razvitak, moral nacije i deca, tri su ključne stvari za opstanak naroda, kaže Jevtić, čija su dela izvođena u mnogim gradovima u svetu, dok su dva najsvežija koncerta bila u Beogradu. Krajem aprila izvedene su u centru „Sava“ dve velike partiture: Devet poema iz ciklusa „Sedam lirskih krugova“ Momčila Nastasijevića za mecosopran i orkestar (iz 2011) i „Zadužbine Kosova“ (iz 1989), dok je početkom juna u SANU održana svetska premijera njegovih pesama za tenor, trubu i klavir.
Smatram da bismo mi akademici morali da vodimo računa o duhovnom stanju nacije, i ne samo da uočimo i ukažemo na problem, kao što je sada ovaj sa rijaliti programima, već i da pošaljemo predlog Vladi Srbije za njegovo rešavanje, pa da vlada eventualno izglasa neki zakon. Jer, u savremenoj demokratiji nema naređenja, postoje samo zakoni. U krajnjoj liniji tako i treba da bude, pa neka naprave zakon koji će da ograniči moć, to jest umnožavanje tih televizijskih „Farmi“. Ja sam čuo na jednom pouzdanom mestu da će da uvedu još šest „Farmi“ – objašnjava svoju inicijativu Jevtić u razgovoru koji je vođen neposredno pred njegov put u Francusku, gde treba da ugovori izvođenje opere „Mandragola“ u tamošnjim gradovima.
Da li su vas podržali i da li će vaš predlog biti poslat vladi?
Ja sam to rekao na godišnjoj skupštini Akademije i onda smo mi u Odeljenju likovnih i muzičkih umetnosti diskutovali o tome. Ljudi se, naravno, slažu i podržavaju to. Međutim, ništa ne možemo da uradimo sami. Izložili smo sve u pismu Izvršnom odboru Akademije i sad oni to prosleđuju dalje Vladi Srbije. Neki su me pitali zašto se obraćam Akademiji. To je moja institucija i ja mogu da reagujem u okviru nje. To je, po meni, jedno od pravih mesta gde čovek može da kaže nešto. Mislim da bi u tom slučaju snaga SANU mogla da poraste, jer je ona bila dosta skrajnuta, nije aktivna u kulturnom životu. Dakle, ako mene pitate, ja smatram da će moja inicijativa stići do vlade, ali treba vremena, ne može odmah. Ljudi mi prilaze na ulici i čestitaju mi, što samo govori da je mnogo onih koji podržavaju tu ideju, koji o tome razmišljaju i koji bi hteli nešto da učine.
S obzirom na to koliko se kritikuju ti programi, reklo bi se da ih više niko i ne gleda?
Naprotiv, kažu da i dalje ima puno ljudi koji to gledaju. Možda su to mladi ljudi koji još nisu formirali svoj ukus, ali ako to gledaju mesecima i godinama, neće ga nikada ni formirati kako treba i u tome i jeste problem. Kada mi kažu da ljudi vole novokomponovanu muziku, ja uvek odgovorim da ljudi vole ono što im se da. Kao što vole da jedu ono što im se da. Date im brzu hranu i svi to jedu. Posle kažete da oni uživaju u tome. Pa uživaju zato što ne znaju za bolje.
Proizlazi da je rešenje jednostavno davati im nešto drugo?
Rešenje je da se podigne opšti nivo kulture. Ali, nije to samo naš problem. U celom svetu je tako, ali kad je reč o velikim zemljama tamo ima mesta za sve. U malim zemljama, kakva je naša, treba više voditi računa. Ja sam već rekao da ukoliko u SAD sto pedeset miliona ljudi gleda
„Velikog brata“, opet ih ostaje još toliko koji to ne gledaju. Ali ako kod nas tri do četiri miliona ljudi, od sedam koliko nas ima, gledaju taj program, to može da nas uništi. I pri tom to nije jedina besmislica ovde.
Navedite još neku.
Govorio sam i o licemerju države koja je navodno zabrinuta za natalitet, a s druge strane ne čini ništa ni za decu, ni za roditelje ni za porodicu. Rekli su mi da to nije problem akademije. Kako nije? Pa ko će sutra da nastavi tu akademiju ako nema podmlatka? A kako da bude podmlatka ako ljudi ne primaju plate? Ako se osvrnem na stanje u savremenoj muzici, danas imate mnogo mladih umetnika koji stasavaju i nemaju ovde svoje mesto. Gde da idu? U svet? Pa ni svet nije više ono što je bio. Sve je zauzeto. A ovde im niko ne otvara vrata. Nedavno je Beogradska filharmonija gostovala u Hrvatskoj, a sa njima je svirao makedonski pijanista Simon Trpčeski. On je odličan pijanista, to stoji, ali ako nacionalni orkestar ide u drugu zemlju, zašto ne povede našeg pijanistu, kad već imamo divne pijaniste? Pomenuću Vladu Miloševića i Miloša Mihajlovića. Obojica su osvajali nagrade, ali im to ništa ne vredi. Vlada Milošević je poslednji put svirao u Filharmoniji 1999. godine kada je bilo bombardovanje. Insistiram na tome da naš mladi umetnik treba da svira u svojoj zemlji sa svojim orkestrom i da, ako naš orkestar ide napolje, treba da vodi našeg umetnika. Tako rade i Francuzi.
Pošto pominjete Francusku, u kojoj često boravite, možete li da napravite paralelu kad je reč o televizijskom i radijskom programu tamo i ovde?
Francuski kanali imaju bogatu ponudu, dok na programu državne televizije ima dosta kulture, što ovde nije slučaj. Smeta mi to što ima mnogo reklama, ali to još nije kao u Americi. U SAD imate 80 odsto reklama i 20 odsto programa, i to postaje tragično. Na francuskoj televiziji volim da gledam emisije o sudskim slučajevima koji nisu rešeni. Muzički program na radiju je veoma zastupljen. Tu imate sve, ne samo muziku već i komentare, diskusije i drugo. Ima zaista izvanrednih stanica. U Francuskoj su radio i televizija zaštićeni kao tvrđava, imaju salu za koncerte, dva velika orkestra. To je sve pod patronatom države, na Radiju Frans nema reklama. A ovde, čujem, postoji pretnja da će se ukinuti Simfonijski orkestar RTSa. U tom smislu stvaralaštvo će da umre. Za koga da pišeš ako nema orkestra koji će tđ da izvodi?
To je pitanje za vas.
Ja sam pisao uglavnom koncerte za dva
tri instrumenta, a to još može da nađe put. Umetnik na jednom instrumentu se zainteresuje, pa nađe orkestar. A da pi~ šete samo za orkestar, nećete uspeti, to je iluzija. To je moja kulturna politika kojaje urodila plodom, mada zaista imam ideju za kompozicije za veliki orkestar. Ali, danas je vreme novca, reklame, brzog uspeha i rijaliti šou programa! Treba se snaći u tome i sačuvati ozbiljnost i stabilnost.
Kako vi to radite?
Čovek treba da insistira na pravim stvarima i da radi. Moj život je u neku ruku primer zato što sam prošao „scile i haribde“. U Parizu sam svojevremeno sedam godina živeo na mansardi u šest kvadrata, gde nisam imao ni kupatilo. Išao sam a bazen da bih se istuširao. I u tih šest kvadrata nastalo je moje delo „Zadužbine Kosova“. Dakle, čovek mora da bude mnogo zagrizen i mnogo tvrdoglav u onome što radi. Sada spremam monografiju, ali ovde umetnik, da bi dobio monografiju, mora da umre. Navodno je običaj da samo mrtvi dobiju monografiju. Rekoh vam ja, sve besmislice. Ali uprkos tome, istina uvek dođe na svoje. Moja generacija, na primer, nije ništa učila u školi o Momčilu Nastasijeviću, a on je po meni božji čovek. I uopšte cela porodica Nastasijević, ponikla u tako malom gradu kakav je Gornji Milanovac, jeste za divljenje. Ali, to je Srbija – puna iznenađenja! Kad pomislite da ničeg nema, ispostavi se da – ima! To je ono što me fascinira!
