Ako ovo nije pretnja, šta jeste?

Pride, to je samo deo priče. Pre dve godine koleginicama Gordani Mihailović i Gorici Nikolin upućene su pretnje, koje su ih, jasno, uznemirile. Dve godine od svih dešavanja, oglasilo se i Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu rekavši – ništa od toga.

A šta se dogodilo? Naša novinarka Gorica Nikolin objavila je tekst o nepravilnostima u radu u jednoj vojvođanskoj školi, za šta je odgovornost snosio direktor. Tekst je napisan na osnovu pisma roditelja i zvanične izjave tadašnjeg pokrajinskog sekretara za obrazovanje Mihalja Njilaša. Naravno, kontaktirana je i škola iz koje, gle čuda, nije stigao nikakav odgovor. Pisanje Gorice Nikolin dobilo je svoj epilog koji mesec kasnije, kada je direktor smenjen zbog nezakonitosti o kojima smo i pisali.

Međutim, ono važno dešava se odmah nakon objavljivanja teksta. Na dan kad je objavljen, 25. oktobar 2019, redakciju je nazvao direktor škole i tražio da razgovara sa Nikolin, ali kako ona nije bila tu, rečeno mu je da nazove u ponedeljak.

Od sledećeg dana priča dobija zaplet koji odlazi u pravcu sa mnoštvom upitnika o načinu razmišljanja pojedinih osoba. Javlja se brat direktora koji novinarki šalje dva istovetna mejla u kojima kaže kako će praviti dokumentarac o njenom izveštavanju (?), nazivajući priču hajkom (?), tražeći od nje da sama demantuje tekst (?) i dodajući kako njegovo obraćanje treba shvatiti kao „najljudskiju opomenu, bez imalo pretnje“ (!). Da sve još jednom potvrdi, poruku sličnog sadržaja poslao je i na zvaničnu stranicu Radija 021.

U ponedeljak je novinarka primila poziv od direktora škole, koji je naveo kako su objavljene netačne informacije, pominjući tužbu. Nikolin mu je objasnila da je to njegovo pravo, te da može da pošalje i demanti i da će biti objavljen. To nije učinio i razgovor sa njim se tu završio.

No, priča se tu nije završila. Istog dana, u popodnevnim satima, redakciju je nazvao brat direktora i javila se koleginica Gordana Mihailović. U razgovoru je brat rekao da „ili ćete vi mene ili ću ja vas pobiti“. Ovaj razgovor nije snimljen, pa nisu snimljene ni reči „zabrinutog brata“.

Već sutradan vođen je razgovor koji je zabeležen. Brat direktora je pričao sa Goricom Nikolin, koja mu je objasnila da je postupila po uzusima profesije. Međutim, brat je rekao novinarki da će sigurno snositi posledice „ali to da ja vama pretim, da bilo šta, nema toga“. U nastavku je pitao novinarku „da li ima osećaj sa kim će sada imati posla“, poručujući kako je ne mrzi, ali da je uvredila njegovog brata i „zato ćete snositi posledice, nećemo vas provozati po Fruškoj gori u gepeku, ali ‘oćemo se naći na sudu, pa ćemo videti ko zbori istinu a ko laže“.

Nikolin je još jednom objasnila bratu direktora da mogu da podnesu tužbu, ali brat je objavljivanje jednog teksta o nesavesnom direktoru razumeo kao mobing (?), pa je dodao: „I zato ćete odgovarati preda mnom, srešćete se vi lice u lice sa *** bilo kad“. Rekao je novinarki da slobodno snimi razgovor, a ona ga je upitala da li joj je on na ovaj način pretio.

Razgovor se završio na sledeći način: „Staću vam ja na put… Platićete vi meni ovo što ste uradili“, uz sočno „jebaću vam ja majku“ i još jedno ponavljanje psovke kako bi se „utvrdilo gradivo“. Novinarka je poručila bratu direktora da će biti prijavljen policiji.

Međutim, to nismo istog trenutka učinili. Novinari i novinarke portala 021.rs na udaru su učestalo. Kroz komentare na Fejsbuku i na sajtu vidimo svakakve poganštine, od vrlo eksplicitnih uvreda do toga da nas treba spaliti. Uglavnom zbog tih stvari ne dižemo buku, niti ih prijavljujemo, jer bismo se u suprotnom samo sobom i nekim nesrećnicima bavili. I u ovom slučaju novinarke su isprva smatrale da to treba „pustiti da prođe“, iako je bilo očigledno da ih je čitava situacija uznemirila, ali i zbog sumnje da će bilo šta zaista biti urađeno.

Gorica Nikolin je ovaj slučaj ispričala nedelju dana kasnije, na sastanku kontakt tačaka policije i tužilaštva sa teritorije Apelacionog suda u Novom Sadu, i tada joj je visoki funkcioner u policiji rekao da obavezno prijavi čitavu situaciju jer se radi o očiglednom, ozbiljnom primeru pretnje. To je i učinila, policija je reagovala, privremeno je zaplenila računar (nedelju dana je policija držala računar), preuzeti su dokazi, a novinarke su svedočile pred organima gotovo godinu dana kasnije.

Posle još godinu dana čekanja, Gordani Mihailović je stiglo obaveštenje iz tužilaštva da se prijava protiv brata direktora odbacuje, u vezi sa članom 138 Krivičnog zakona, jer „ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti“. U istom obaveštenju saznalo se i za slučaj Gorice Nikolin, odnosno da je prijava odbačena, jer se ne goni po službenoj dužnosti.  Objašnjenja radi, član 138 Krivičnog zakonika prepoznaje oštrije kazne za one koji prete novinarima, od šest meseci do pet godina.

Kontaktirali smo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije, koji su odmah reagovali i ponudili svoju pravnu pomoć, podršku i savetovanje u ovom slučaju, na čemu im zaista hvala. Sada se čeka šta će biti sa uloženom žalbom u ovom slučaju.

Međutim, kao što su se pojavili brojni upitnici prilikom zahteva braće prema novinarkama, pojavile su se i upitnici nakon donošenja odluke. Šta ako napori novinarske profesije da se reči upućene novinarima i novinarkama shvataju ozbiljnije, sa većim razumevanjem, padaju u vodu jer praksa tužilaštva ima drugačije razumevanje onoga šta je pretnja?

I jedan mali, ali veoma važan detalj, nijedna novinarka se nije opredelila za imovinskopravni zahtev. Dakle, sve što su želele bila je odgovornost onoga koji se drznuo da preti ubistvom, da zastrašuje i da sa neverovatnom dozom bezobrazluka govori kako „nekoga neće gepekovati po Fruškoj gori“, kao da objašnjava da je sudbina novinarke koja profesionalno obavlja svoj posao u njegovim rukama.

Kako dokazati da vam je neko pretio, ako to nemate snimljeno? I koji je tačno razlog da se pre veruje osobi koja je osumnjičena da je nekome pretila, nego novinarki kojoj su pretnje upućene, pogotovo imajući u vidu da novinarka ranije nije prijavljivala slične situacije?

Dalje, znači li da, ako vam neko ne dozvoli da snimate razgovor, to ujedno znači i da može da vam izgovori šta god mu je na duši, jer neće biti dokaza da vam je nešto rekao? A ako pak snimite razgovor bez njihovog pristanka, ne mora da brine, jer to ne bi bilo uvaženo, jer zaposleni u tužilaštvu misle da nema potrebe da upoređuju glas osobe koju su saslušali, koja je bila u pritvoru i koja je na snimku?

Nije ovo zahtev da se svaka reč kritike shvati kao pretnja. Ali, sve su ovo samo neka od logičnih pitanja koja se postave kada se nađete u takvoj situaciji. Možemo pričati o ozbiljnom deficitu medijske pismenosti, o tome šta se sme, a šta ne sme raditi na nekom bazičnom, ljudskom nivou, kao i o tome kako se odnos onih sa vrha prema novinarima preliva i na puk. I kako oni koji rade svoj posao u tišini i posvećeno ostaju na vetrometini nejasnih odluka i bez pravog objašnjenja.

Čitava ova situacija dovodi do opasnosti da novinari i novinarke u budućnosti budu dodatno obeshrabreni da prijave pretnje sa kojima se suočavaju. Nasuprot tome, oni koji žele da naude, osećaju se ohrabrenim jer nema sankcije, jer svako može ponekad da se našali grubo.