Ukidanje i gašenje medija zapravo bi bilo sipanje soli na već otvorene rane, rane koje krvare, izjavila je psihološkinja Ana Mirković u intervjuu agenciji FoNet, navodeći da bi za starije generacije to bilo kao da betonirate prozor u svet.
Ona je, govoreći u FoNetovom serijalu o medijskoj sceni Kiosk, ocenila da se stanje u medijima kreće na skali od ignorisanja, relativizovanja do borbe.
„Imamo te kontrolisane medije koje će uraditi sve da vam prospu prašinu u oči i da kažu – nije to ništa, evo i ovde se desilo i ovde se desilo, nismo mi ni po čemu drugačiji“, rekla je Ana Mirković, dodajući da s druge strane postoji „mali broj medija koji su sada pred gašenjem“ i koji postavljaju pitanja „zašto nam se to dogodilo, gde su uzroci, šta možemo da uradimo drugačije“.
Prema njenim rečima, „mediji ne treba da budu propagandne mašine u rukama jednog diktatora koji to želi da bude do kraja života, oni moraju da budu u službi građana“.
Ana Mirković je ocenila i da smo „dosta medijski nepismena nacija“ i da se informacije često prihvataju bez preispitivanja ko ih je plasirao i sa kojom namerom.
Govoreći o političkoj komunikaciji uoči izbora, Ana Mirković je navela da se „svaki put kada se spremaju izbori“ pojavljuje isti scenario, uz najave atentata predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ocenjujući da su to nepobitne laži i da takve sadržaje „samo treba ignorisati“.
Ana Mirković je rekla i da se u javnom prostoru godinama gradi Vučićev kult ličnosti, navodeći da tome svedočimo 13 godina, ali da su mladi ljudi to promenili kada su poručili da „nije nadležan“.
Kao razlog za optimizam Mirković vidi generaciju mladih rođenih od 2000. do 2012. godine, koji se dominantno informišu putem društvenih mreža.
„To je njihov teren, oni prave sadržaje koji su njima i informativni i zanimljivi i edukativni“, rekla je ona, dodajući da ti mladi danas čine između 22 i 25 odsto populacije.
Na pitanje da li je u aktuelnoj društvenoj situaciji moguće ostati objektivan i nepristrastan, Ana Mirković je odgovorila da „logično da ne možemo da budemo objektivni“, pozivajući se na definiciju objektivnosti kao intersubjektivne saglasnosti više nezavisnih posmatrača.
„Mi u odnosu na sebe ne možemo da budemo objektivni“, rekla je ona, dodajući da čovek „ne može ni da proceni kako je zapravo, jer je jedan holistički organizam u kom se lomi sve – i fiziologija i psihologija“.
Izvor: N1
