EN
Sloboda izražavanja i slobodan protok informacija, kao osnova demokratije, sve više klizi u utopiju, kako u svetu, tako i u Srbiji. U mnogim zemljama novinari i drugi medijski radnici suočavaju se sa cenzurom, političkim i ekonomskim pritiscima, zastrašivanjem, nesigurnošću radnih mesta, zloupotrebama, kao i fizičkim napadima.
U našoj zemlji, problem koji pogađa najveći broj medijskih radnika (naročito lokalnih) je izuzetno teška finansijska situcija, a odmah zatim sledi pitanje bezbednosti novinara. Glasne diskvalifikacije dolaze vrlo često sa skupštinske govornice, ali iz kabineta predsednika države i od drugih visokih funkcionera. Ta retorička matrica, koja obiluje optužbama da su određeni novinari „strani plaćenici”, „izdajnici Srbije”, preliva se na tabloide, pa dalje na društvene mreže i lako ulazi u uši običnog naroda, koji nakon takve usađene mantre poželi da se obračuna sa „stranim plaćenicima”, i tako „spase zemlju od izdajnika”.
U takvom okruženju nije lako raditi, a dodatno obesrabruje sistem koji po pravilu gotovo uvek zakaže kada novinarima treba da donese pravdu.
Da su tokom 2021. godine mediji i novinari u Republici Srbiji radili pod pritiscima, pre svega ekonomskim i pravnim, i da su često bili izloženi verbalnim, a u određenim slučajevima i fizičkim napadima, utvrdio je i Zaštitnik građana u Redovnom godišnjem izveštaju.
„Verbalni napadi na novinare i medije, najčešće u formi pretnji, zastrašivanja i uvreda, bili su česti u javnom prostoru, a posebno na društvenim mrežama i u najvećem broju slučajeva nisu imali zakonsku sankciju prevashodno zbog toga što interakcije u internet sferi još uvek nisu normativno uređene u našoj zemlji”, piše u izveštaju.
Podaci Republičkog javnog tužilaštva pokazuju da su javna tužilaštva u 2021. godini postupala u više od 70 predmeta po osnovu ugrožavanja bezbednosti novinara u javnom prostoru, od kojih je u 22 predmeta utvrđeno da nema elemenata krivičnog dela.
Na nepovoljno stanje u medijima u Srbiji i položaj novinara, ukazuju i međunarodna tela i inostrane organizacije koje prate slobodu medija. Prema godišnjem izveštaju za 2021. nevladine organizacije Reporteri bez granica, Srbija se prema njihovom Svetskom indeksu slobode medija, nalazi na 93. mestu od ukupno 180 zemalja. Takođe, američka nevladina organizacija Freedom houseupozorila je u svom poslednjem izveštaju da je Srbija nazadovala u oblasti medija, a da su novinari suočeni sa napadima i tužbama.
Medijski linč kolege Živkovića
Prvi koraci u zaštiti novinara su preduzeti fomiranjem Stalne radne grupe za bezbednost novinara 2017. gdoine, i potpisivanjem Sporazuma o saradnji i merama za podizanje bezbednosti novinara između Rebubličkog javnog tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova i sedam novinarskih i medijskih udruženja (Nezavisno udruženje novinara Srbije, Udruženje novinara Srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Udruženje novinara Vojvodine, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, Asocijacija medija i Asocijacija onlajn medija), čime je uspostavljen mehanizam prijavljivanja napada i pretnji novinarima i drugim medijskim profesionalcima u okviru obavljanja posla.
Pomenutim sporazumom iz 2019. godine predviđene su kontakt osobe u tužilaštvima, policijskim upravama širom Srbije i u četiri Apelaciona javna tužilaštva, kojima novinari mogu da se obrate ukoliko se osećaju nebezbedno ili su žrtve verbalnog ili fizičkog napada, a mogu se obratiti i novinarskim udruženjima. Kontakti su dostupni na sajtu bezbedninovinari.rs.
Ipak, realnost se nije mnogo promenila – i dalje gotovo svakodnevno dešavaju se različiti napadi na novinare, bilo verbalni – uživo ili na društvenim mrežama, bilo fizički (u trenutku nastajanja ovog teksta, došlo je do napada na ekipu portala Nova.rs). U južnom Banatu pak, koji je predmet ove analize, deluje da je bezbednost novinara na izuzetno visokom nivou. To se da zaključiti po informacijama dobijenim iz tužilaštava u Pančevu, Kovinu i Vršcu, i Policijske uprave Pančevo, gde, kako su nas obavestili nadležni, od 2019. godine, od kada je uspostavljen sistem kontakt tačaka za prijavljivanje pretnji novinarima, nije bilo prijavljenih krivičnih dela u kojima je oštećen novinar dok je radio svoj posao.
Doduše, jedan novinar iz Pančeva jeste bio pre tri godine akter najgore medijske hajke u dva pančevačka propagandna medija, zbog čega ih je i tužio. Reč je o Nenadu Živkoviću, koji je nakon govora na građanskom protestu „Jedan do pet miliona”, kritikovao gradsku vlast i nosioce funkcija, nakon čega su RTV Pančevo i portal ePančevo stali u odbranu gradske vlasti, čime su pokazali da zapravo rade za tu istu vlast, jer zbog čega bi inače novinar čiji je osnovni zadatak da bude objektivan branio bilo koju političku opciju? Odbrana je izgledala tako što su „kolege” Živkovića u više tekstova i priloga „počastile” epitetima poput „lažni novinar”, „promoter nasilja”, „opsesivni materijalista”, „smrad”, koji smrdi na znoj i ne kupa se redovno, i optužbi da je ustaški eksponent čiji je cilj da destabilizuje zemlju?!
Da je ovakva retorika nedopustiva složio se i Viši sud u Beogradu, koji je u oktobru prošle godine u jednom od četiri postupaka koji Živković vodi protiv Televizije Pančevo i protala ePančevo, presudio u korist novinara Živkovića. Konačnu ocenu o ovom postupku daće ipak Apelacioni sud u Beogradu.
Šta se krije iza dobrih vesti?
Osim ovakvih očiglednih pritisaka na pančevačke novinare, kolege se povremeno suočavaju i sa manje vidljivim pritiscima, kao što su autocenzura, cenzura, i suptilne pretnje i poruke novinarima da „paze kako i šta rade”. Dok su jedni „porobljeni”, drugi se trude da se drže novinarskih načela, da argumentovano kritikuju i javno kontrolišu vlasti, da rade u skladu sa normama Kodeksa novinara Srbije i sa odredbama medijskih zakona, nasuport samo pozitivnom izveštavanju o određenoj političkoj opciji, koje nema veze sa novinarstvom, već sa odnosima sa javnošću.
Osim navedenih pritisaka, kolege koje se drže novinarskog kodeksa, suočavaju se i sa diskriminacijom od gradskih vlasti i potpunim odsustvom komunikacije sa njima, što u mnogome otežava njihov svakodnevni rad. S obzirom na položaj novinara i agresivnu retoriku koja „seva” svakodnevno sa malih ekrana i naslovnica tabloida, južnobanatski mediji ustuknuli su i pred istraživačkim temama, otkrivanjima korupcije, plašeći se za svoju bezbednost, jer se u malim sredinama jako dobro zna „gde ko stanuje”. Podaci o neprijavljivanju napada bi se dakle mogli objasniti činjenicom da novinari iz straha beže od velikih tema, koje im mogu doneti probleme, a sa druge strane napade ne prijavljuju zbog nepoverenja u institucije.
Dvostruki standardi – novinari VS predsednik Republike
Kada pretnje dođu pred pravosudne organe, često pravda za novinare ne bude zadovoljena. Istraživanje Slavko Ćuruvija fondacije pokazalo je da u poslednje četiri godine od ukupnog broja slučajeva pretnji i napada prijavljenih tužilaštvu polovina nije rešena, a u okviru te polovine u još 50 odsto slučajeva počinioci su u statusu NN lica, što znači da istraga nije došla ni do čega. S druge strane, od onih slučajeva koji jesu rešeni, većina je okončana odbacivanjem u tužilaštvu, uglavnom jer su pretnje izrečene u kondicionalu, poput „trebalo bi vam baciti bombu u redakciju”.
Novi izveštaj o sudskoj praksi SĆF pokazao je ipak da je pravosuđe manje tolerantno za pretnje upućene predsedniku Republike, i da je za pretnje predsedniku doneseno dva i po puta više pravosnažnih presuda, nego za pretnje svim novinarima zajedno.
Da je pitanje bezbednosti novinara važna stvar i za državu, poručila je krajem prošle godine i premijerka Srbije, ističući na sastanku sa članovima Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara, da je pitanje zaštite i bezbednosti novinara prioritet Vlade. Ipak, da je ta izjava ostala samo „mrtvo slovo na papiru”, pokazuje i spora primena Akcionog plana za Medijsku strategiju, izmene zakona koje bi unapredile bezbednost novinara još nisu usvojene, a broj napada na novinare se uvećava. Prema podacima iz NUNS-ove baze od početka ove godine zabeležen je 31 napad, naspram prošlogodišnjih 151 za celu godinu, dok je godinu ranije, tokom epidemije korona virusa prijavljeno čak 189 napada na novinare i medijske radnike. Bezbednijem okruženju u kojima rade novinari, trebala bi da doprinese i primena Medijske strategije od 2020. do 2025. godine, i Akcionog plana za njeno sprovođenje, u okviru kojih je predviđena i izmena određenih zakona kako bi se sprečili napadi i kako bi se adekvatno reagovalo u slučajevima napada na novinare. Ipak, da bi do realne promene došlo, neophodno je da postoji politička volja, da se napadači na novinare procesuiraju, i da se zaustave targetiranja nezavisnih medija koja gotovo svakodnevno dolaze sa malih ekrana i iz „grotla” tabloida.
