EN
Zatim, po materijalu koji je ministar Aleksandar Vučić podelio prisutnima s naslovom „Pojmovi koje povodom NATO agresije treba češće koristiti“. Na brojne primedbe da tu ima nepotrebnih, nejasnih, pa i glupih stvari, Vučić je sasekao svaku diskusiju rečima da je to sastavio „vrhunski tim stručnjaka iz mnogih oblasti“.
Na Uskrs 11. aprila 1999, negde pre 17 časova, zazvonio mi je telefon. Kad sam digao slušalicu, još pre nego što sam bilo šta izustio, čuo sam uzbuđeni glas Gordane Suše:
„Beži odmah iz kuće! Brzo će doći po tebe. Pre nekoliko minuta ubili su Ćuruviju! Sve će nas pobiti!“
Bio sam šokiran. Već sam javno priznao i ranije, ali da ponovim: nikad, ni pre ni posle, nisam osetio takav strah, ali i bespomoćnost. Kroz glavu mi je prostrujalo da je, neki mesec pre, u srpskom parlamentu, Vojislav Šešelj optužio Slavka Ćuruviju, Verana Matića i mene da smo izdajnici, peta kolona NATO. Da li sam, posle Ćuruvije, ja na redu?
Ćuruvija je bio izuzetno hrabar čovek. Nešto pre početka bombardovanja je, zajedno s dvojicom kolega iz Dnevnog telegrafa, osuđen na pet meseci zatvora zbog jednog teksta objavljenog prethodne godine, a koji se nije dopao tužitelju, potpredsedniku Vlade Srbije Milovanu Bojiću. Onda je, 9. marta 1999, održao konferenciju za štampu i rekao da će čekati kraj procedure „a onda ću, ako treba ići u zatvor, okopavati kukuruz s prostitutkama i razbojnicima i pisati dnevnik. Oni su spremni na egzekuciju. Jedino se nadam da neće streljati“. To je bila, kako je rekao njegov branilac Borivoje Borović, prva bezuslovna zatvorska kazna za novinare u poslednjih 50 godina u Evropi.
Znajući osvetoljubivost bračnog para s Dedinja, bili smo ozbiljno zabrinuti za kolegu. Slutili smo da će se dogoditi nešto loše. Naročito nakon sledećih Ćuruvijinih reči izgovorenih na toj konferenciji:
„Ovo više nema veze s nama lično. Država je bolesna, a srpski narod je u bunilu pod visokom temperaturom. Glavni uzroci tome su Slobodan Milošević i Mira Marković okruženi sumnjivim licima, pa čak i kriminalcima. Oni neće prezati ni od čega da bi nas poveli u provaliju’, rekao je Ćuruvija. Naglasio je da je ‘došlo vreme da se ta bolest izleči i da se ti ljudi sklone s vlasti i ispočetka napravi država, jer sadašnju ne vredi popravljati.“ (10. mart 1999)
Odmah nakon telefonskog razgovora s Gordanom, supruga i ja spakovali smo nekoliko najnužnijih stvari, uzeli novac, dokumente, poveli psa i izleteli iz stana. Ušli smo u auto i velikom brzinom krenuli. Ali, kuda?
Nismo hteli da rodbinu i prijatelje izlažemo opasnosti. Uz to, uvek ću biti laka meta kad krenem na posao ili s posla, bez obzira koliko – kako mi je savetovano – menjao autobuske linije, maršrutu, vreme, stanice. Dilema je bila: pobeći negde daleko, što dalje, i dići definitivno ruke od svega, ili ostati latentna pokretna meta? Okrenuli smo se i vratili kući.
Umesto bekstva u ilegalu, nastavio sam da radim normalno, koliko je to bilo moguće u uslovima ratnog stanja.
U sledećem broju, najpre smo objavili čitulju:
„In memoriam: Slavko Ćuruvija (1949-1999) U ovo tragično vreme, tragično je okončan život našeg kolege koga ćemo pamtiti kao vrsnog novinara i hrabrog čoveka. Kolege iz Danasa“ (13. april 1999)
Vest o ovom tragičnom događaju objavili smo pod naslovom: „U nedelju, ispred svog stana u centru Beograda: UBIJEN SLAVKO ĆURUVIJA“:
„Slavko Ćuruvija, poznati beogradski novinar i osnivač listova Dnevni telegraf i Evropljanin, ubijen je u nedelju, u 16 časova i 40 minuta u haustoru zgrade u kojoj stanuje u samom centru Beograda. Kako se navodi u saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Ćuruvija je ‘lišen života iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca, za kojima radnici Sekretarijata u Beogradu intenzivno tragaju’.
Prema rečima očevidaca – na koje se poziva list Politika – na njega su pucala dvojica napadača, obučenih u crno i s crnim kapama s prorezima za oči na glavama. Čula su se tri-četiri hica, a onda su iz haustora u Ulici Lole Ribara 35 izletela dvojica i u punom trku otišla niz ulicu ka Takovskoj, kako je Politikinom izveštaču rekao jedan od sugrađana koji se zatekao na licu mesta.
Slavko Ćuruvija je bio glavni i odgovorni urednik lista Borba, kasnije osnivač, vlasnik i glavni i odgovorni urednik Dnevnog telegrafa, a prošle godine je pokrenuo i magazin Evropljanin.
Sahrana Slavka Ćuruvije biće sutra, 14. aprila, na beogradskom Novom groblju u 12:30 časova.“ (13. april 1999)
Objavili smo brojne reakcije na ubistvo Ćuruvije, više nego sve druge beogradske redakcije zajedno. Nezavisno udruženje novinara Vojvodine zahtevalo je energičnu istragu „kako bi se u korenu otklonila zebnja da je u ovim teškim vremenima ratnog stanja otvoren slobodan odstrel onih novinara koji misle drugačije“. Banatski forum izrazio je „gnev i šok“ i zatražio „efikasno rešavanje ovog slučaja kako bi se otklonile sumnje da se radi o ranije najavljivanim odstrelima neposlušnih“. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija je to ocenila kao „ubistvo lojalnog građanina“, Reporteri bez granica zatražili su „rasvetljavanje do detalja“, Demokratska stranka okarakterisala ga je kao „brutalno ubistvo“, Asocijacija privatnih medija kao „delo pomračenog uma“. Jedini iz vlasti koji je reagovao bio je (još) potpredsednik Savezne vlade Vuk Drašković, koji je u izjavi za Studio B zatražio da budu „ućutkani svi koji prizivaju likvidacije i građanski rat u Srbiji“, a ujedno je apelovao na Socijalističku partiju Srbije da budu zakopane sve stranačke razmirice dok traje agresija na SRJ. „Oni koji su naredili i počinili ubistvo Slavka Ćuruvije potegli su na Srbiju oružje razornije od svih bombi i projektila NATO. Kukavički atentat na Slavka sračunat je na razbijanje nacionalnog jedinstva i podsticanje srpsko-srpskih obračuna usred rata i odbrane otadžbine“, rekao je Drašković. On je zatražio hitno hvatanje počinilaca ubistva i njihovih naredbodavaca, kao i garancije nadležnih državnih organa da će „odmah biti ućutkani svi koji prizivaju likvidacije i građanski rat u Srbiji, kao što je to pre neki dan uradio jedan dnevni list u Beogradu. Moraju biti ućutkani i svi ratni politički profiteri. Danas ne sme biti stranaka, niti stranačkih ambicija i simbola“.
U Ministarstvu su mi izrazili nezadovoljstvo zbog preterivanja s reakcijama na ubistvo. Kako su sve tekstove pročitali pre objavljivanja, zaključio sam da to nezadovoljstvo dolazi s „višeg nivoa“. Zbog tih reakcija, „strogo“ su zabranili da se s Ćuruvijine sahrane objavi bilo kakva fotografija. Rekli su mi da taj dogovor važi za sve novine. Prevarili su me.
Izveštaj sa sahrane Slavka Ćuruvije napisala je Nataša Bogović:
„Slavko Ćuruvija, novinar i vlasnik Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin sahranjen je juče na beogradskom Novom groblju.
Od Ćuruvije se ispred kapele oprostila Ljiljana Smailović, spoljnopolitički urednik Evropljanina, rekavši kako je na poslednjem redakcijskom sastanku Ćuruvija rekao dve stvari: ‘Bombardovanje Srbije je nezakonito, nelegitimno i nemoralno’ i da ‘neće da radi novine za cenzore’.
– Pravio je novine za evropsku Srbiju iako je i sam govorio da svaki Evropljanin barem jednom u životu mora biti antievropljanin. Bio je hrabar čovek za razliku od onih koji su ga mučki ubili, s leđa, i onih koji su bombardovali s neba – rekla je Ljiljana Smailović.
Opraštajući se na grobu, Voja Žanetić, novinar, podsetio je na nadnaslove skandalozno, nečuveno, užasno… koje je praktikovao Dnevni telegraf.
– Da DT treba sutra da se pojavi na kioscima ne bi bilo reči koja bi mogla da okarakteriše događaj zbog kojeg smo se skupili. Kakva ironija da se o smrti čoveka koji se bavio vestima ne može napraviti vest, jer ona zvuči užasno i bez nadnaslova, naslova i antrfilea. Na Uskrs, između dve uzbune u Beogradu, ubijen je Slavko Ćuruvija – kazao je Žanetić.
Sahrani su, uz mnogobrojne prijatelje, poštovaoce, novinare i urednike svih beogradskih medija, prisustvovali Vojislav Mihailović, gradonačelnik Beograda, Zoran Ðinđić, Nebojša Čović, Vuk Obradović, Vladan Batić, čelnici stranaka Saveza za promene, Danica Drašković, Aleksandar Tijanić, bivši ministar za informacije Srbije, predstavnici nevladinih organizacija.“ (15. april 1999)
