Ovako
je, dok je još bio novinar, pisao Aleksandar Tijanić.
U
osvrtu na jarosne kolumniste Danasa („Retoričar kao Petar Pan“, 19/01/2012),
koji se usuđuju da primete kako je „program RTS najgori od pronalaska katodne
cevi“ a „generalni direktor upadljivo lošiji od svog programa“, dotični, sad ne
novinar već čelnik (u kontinuitetu) prozvane javne kuće smišlja i potpisuje
sledeći rebus:
„Najpoznatiji
po toj delatnosti je onaj muž, čuven po svojoj bivšoj ženi, zbirkama tuđih
duhovitosti i svom almanahu koji, bez ikakve potrebe, mestimično štampa“.
Eto
dokaza da Tijanić, i pod stare dane, vrši intelektualnu radnju od koje se „suši
kičma“ a na rukama „rastu dlake“: nikad, ne u Danasu, već ni u bilo kakvom
drugom javnom nastupu, nisam reč napisao ili izgovorio, ni negativnu, ni
pozitivnu, o programu RTS.
Aleksandar
Tijanić, dakle, besomučno laže, a urednik koji objavljuje njegovu žalopojku,
isti onaj koji je objavljivao i kolumne Slaviše Lekića u Danasu, u tome mu
svojski pomaže.
Ovde
bi, valjda, valjalo staviti tačku.
Verujem,
ipak, da vredi pojasniti i kako sam se ja to prepoznao u „rebusu“ državnog
menadžera na privremenom radu u RTS! Krenuću, kako i priliči, od kraja.
Ima
tome nekoliko godina kako sam u „almanahu koji, bez ikakve potrebe, mestimično
štampam“ (magazinu STATUS, da dešifrujem i to) potpisao opsežnu sagu o
Aleksandru Tijaniću, famoznom patrioti svih režima i njegovom putu od poslušnog
komunističkog funkcionera, preko ministra za informisanje u najsramnijoj vladi
za vreme režima Slobodana Milošević, do uloge medijskog savetnika Vojislava
Koštunice, odakle je, u eri kohabitacije Koštunice i Borisa Tadića,
katapultiran u fotelju prvog čoveka RTS.
Taj
portret Aleksandra Tijanića, maltene trodecenijska društvena hronika, bio je
obogaćen „tuđim duhovitostima“ i sećanjima njegovih savremenika: kako je, kao
fotodokumentarista, nepogrešivo razlikovao Dolanca od Kardelja; kako je („Ona
deluje kao evangelista nade i tolerancije“) veličao Miru Marković; kako je,
posle obilnog ručka na drugom mestu, već sat kasnije u Miloševićevom domu
slatko ždrao sa drugom predsednikom; kako se, pismeno, udvarao Mirku
Marjanoviću; kako se na sednici Vlade zalagao za „komunalni obračun“ sa
demonstrantima; kako je napisao „…Ako Kiza preživi, Srbija neće“; kako je, u
noći predaje, u društvu Dragana Jočića i Radeta Bulatovića, strpljivo čekao
autogram Milorada Ulemeka; kako je odavao poverljive informacije Tomi Nikoliću,
etc.
Čovek
koji u glavi nosi bizarne invektive Aleksandra Nikitovića, Ljiljane
Nedeljković, Gradimira Nalića, Željka Cvijanovića, Predraga Popovića, Nikole
Vrzića, Gradiše Katića i slične bratije koja je medijski satanizovala Zorana
Đinđića – žestoko mi je zamerio citiranje njegovih „saboraca“. Privezan za
pištolj, špartao je prestonicom i penio kako će doakati „anonimusu“ poznatom po
„bivšoj ženi“. Odrednicu „bivši muž“, radosno je kasnije rabio i u nekim
intervjuima. Ta etiketa mu je moćno oružje i u poslednjoj odbrani RTS.
Da
odmah raskrstimo: tog biografskog detalja – „bivši“, uopšte se ne odričem. Niti
ga se stidim.
Kako
sa „bivšošću“ stoji Aleksandar Tijanić?
Bivši
je partijski kadar Ivana Stambolića.
Bivši
je mentor Mirjane Marković!
Bivši
je baštovan vile u Tolstojevoj i verni degustator supe Slobodanu Miloševiću.
Bivši
je urednik Bogoljuba Karića.
Bivši
je prijatelj Zorana Đinđića.
Bivši
je saradnik Slavka Ćuruvije.
Tokom
impresivne karijere „bivšeg“ Tijanića, ljudi oko njega su besomučno padali
poput snoplja, neki i nikad da se pridignu. Ili su pod zemljom (Stambolić,
Đinđić, Ćuruvija, Milošević…) ili van zemlje (Mira Marković, Karić…). Od
svih ljudi kojima je služio i na čijem je platnom spisku bio, jedino još
Vladimir Beba Popović hoda zemljom Srbijom. Povremeno. Nikad bez obezbeđenja.
Moja
„bivšost“, koju mi Tijanić tako rado spočitava, više je od slatkog detalja
života. Ostalo je, makar, neprocenjivo prijateljstvo! Uzajamno pomaganje!
Šta
je, osim činjenice da je iz svega izašao neokrznut, a bogatiji, ostalo iza
„bivšosti“ Aleksandra Tijanića?! Je li u kontaktu sa nekom od familija bivših
mentora? Ispomažu li se? Razgovaraju li?
Umesto
da se pokrije ušima i uživa u sinekuri koju je dobio i od ove vlasti, on je sve
bučniji i bahatiji. Naoružan, visok, glavat i krupan, kao brojne ideje koje je
njegov džep sledio, Tijanić lažunja, spletkari, tuče muve, propušta nekakvu
decu kroz hrišćanske šape, brani se i kad nije napadnut… Postao je – trpno
stanje!
E,
pa, ja neću da trpim i ćutim!
Pa ću
odgovoriti i na pitanje: zašto je drug Saša, baš sad, ničim izazvan, isključio
mozak, otvorio ruke, zatvorio oči i izmišljao stvari?
Pre
mesec dana, posle dve godine rada, završio sam dokumentarni TV serijal „Mediji
u Srbiji: hronika propadanja“! U četiri od sedam epizoda, Aleksandar Tijanić je
jedan od glavnih aktera. Dojavile mu zunzare pa njegov istup u Danasu treba
shvatiti kao avansno reagovanje na film koji, izvesno je, nikad neće biti
prikazan na RTS.
Ali
će, na opšte veselje, ipak biti emitovan!
Da je
džek, AT bi već sutra otkupio prava na prikazivanje ovog dokumentarca.
No,
Aleksandar Tijanić je daleko od džeka.
Takav
jedan (normalan) potez žestoko bi naudio njegovoj bivšosti!
A kad
je već tako – red je da Tijanić umukne. Jednom – zauvek!
Autor: Slaviša Lekić
