EN
” Zato mislim da je Stalna radna grupa u najvećem broju slučajeva nemoćna da napravi velike iskorake i da u najvećoj meri poboljša bezbednost novinara, s obzirom da je sistem takav i da on ne dozvoljava da te stvari budu rešene”, dodao je on odgovarajući na pitanje koliko je Stalna radna grupa za bezbednost novinara, koja postoji već šest godina, doprinela da ta bezbednost bude poboljšana ili da barem problemi koje imaju ljudi iz medijskih kuća budu vidljiviji?
“Mi možemo neke stvari urediti zakonskim i podzakonskim aktima ali u suštini je problem što institucije ne poštuju zakone, nego rade po nalozima političke vlasti. Tako mnogi slučajevi napada na novinare ostanu nerešeni i retko koji napadi i pretnje dobiju sudski epilog”, smatra Bodrožić.
KO ŠTITI NOVINARE
Na pitanje koliko su novinari obavešteni načinu i proceduri prijavljivanja napada i drugih vrsti ugrožavanja, Bodrožić odgovara ” I laici znaju da država ima obavezu da štiti građane od nasilnika i drugih uzurpatora sloboda i prava. Verovatno i novinari znaju da nije zakonski dozvoljeno pretiti im, nadati ih, psovati ih, nedaj Bože nasrtati i fizički ih povređivati. Međutim, imamo takvu situaciju da su novinari svesni svog okruženja i da dobar deo tih pritisaka, čak i napada opstaje ispod radara, jer sami novinari to ne prijavljuju jer nemaju poverenje u sistem, što govori da nemaju poverenja ni u naša udruženja, a ni u Stalnu radnu grupu”, navodi Bodrožić.
“Znaju da i ako neko želi da im pomogne, kao što je NUNS ili neko drugo udruženje, da i mi to možemo do neke granice, ali da ako država ne želi da sprovede istragu, da sprovede pravo suđenje, onda od tog posla nema ništa. Zati i mislim da veliki broj pritisaka nije otkriven i ne dođe do javnosti jer sami novinari ne žele da to prijavljuju”, objašnjava.
PRIJAVLJIVANJE
Na pitanje koliko novinari u lokalnim redakcijama prijavljuju nasilje, pretnje, ugrožavanja ili to postaje normalni način života i rada Bodrožić kaže da je “Veliko pitanje u ovoj poslednjoj deceniji ko je i ostao sa tim zvanjem”.
” Mnogo naših kolega je podleglo pritisku i postali su propagandisti. Ovo malo novinara i novinarki što se „mrda“ po Srbiji i što svojim radom u svojim medijima pokazuju da se i dalje svoje profesije i rade profesionalno i odgovorno uglavnom i podižu javnost ako im se dese neke nemile scene. To je debela manjina, dok ova većina em ne želi u punom kapacitetu da radi svoj posao, em i kad uradi nešto što nije po volji moćnika, oni se jednostavno povuku u sebe, ne žele da javno o tome pričaju i podležu tim pritiscima”, rekao je Bodrožić.
Upozorava da je “autocenzura mnogo opasnija od cenzura, tako da mi imamo veliki deo naše scene koja je potpuno zamrla i to se odražava i na ove prijave”.
” Ti ljudi su dobrim delom pristali da ne talasaju mnogo i da ne rade svoj posao u punom kapacitetu i shodno tome, ako negde nešto i urade, a potom se dese reakcije od političkih, finasijskih ili kriminalnih moćnika oni se jednostavno uplaše i povuku. To je nearočito prisutno u manjim sredinama gde sve znate, a oni sve znaju o vama i na veoma lak način, kad su bestijali i bez skrupula, mogu da vam zagorčaju život. Zato malo njih želi da digne glas i radi svoj posao kako nalaže etika, kodeks i ono ljudsko u nama, da se bunimo protiv nepravde, da istražujemo prevare, krađe, korupcije i malverzacije”, zaključio je Bodrožić.
