EN
Ono što se ranije videlo u pojedinačnim analizama, evidentira se mnogo jasnije i preciznije uvidom u celovitu sliku, a dosadašnji nedostatak takve baze zapravo i jeste osnovni problem koji otvara mogućnost za prekrajanje pravila, „nameštanje“ i zloupotrebu konkursa.
Tom idejom se vodila i koalicije OKO konkursa, koju osim BIRN-a i Građanskih inicijativa čine i istraživači iz još 15 organizacija civilnog društva, kada je nedavno predstavila prvu sveobuhvatnu bazu podataka sa rezultatima konkursa u sektorima javnog informisanja, civilnog društva, kulture i omladine.
PLANIRANE SISTEMSKE GREŠKE
Bazom je obuhvaćeno 836 konkursa sprovedenih tokom 2019. i 2020. godine, na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, putem kojih je dodeljeno oko pet milijardi dinara. Tim novcem finansirano je skoro 13.000 projekata i oko 6.000 njihovih nosilaca, iz 161 grada i opštine u Srbiji.
„Sistem projektnog sufinansiranja je napravljen tako, u smislu samog procesa, dokumentacije, javnosti, transparentnosti, da u sebi ima ugrađene greške, odnosno neko se potrudio da nađe svaku mogućnost da ih zloupotrebi. Te greške onda dozvoljavaju da sve i svašta bude finansirano i da se najvećim novcem nagrađuju oni koji sarađuju s vlašću. I sam javni interes u informisanju nije do kraja prepoznat niti dovoljno dobro definisan, iako je u Zakonu dosta širok, što je dobro. Ipak, lokalne zajednice treba da ga ukroje tako da zaista odgovara potrebama građana. Ali to se ne dešava, mahom se on prepiše iz javnog poziva. To onda omogućava da se pod velom javnog interesa, umesto tematskih projekata provlače redovne aktivnosti, emisije koje prate dnevne aktuelnosti, kampanje funkcionera i slično“, objašnjava Tanja Maksić, programska koordinatorka BIRN-a.
Podaci za medijske i civilne konkurse govore da čak 560 od njih 836, nema jasnu, tematski definisanu namenu niti jasno definisan cilj u ispunjavanju javnog interesa, što otvara mogućnost finansiranja redovnih aktivnosti. U nazivu 101 projekta ovo je čak i eksplicitno napisano kao tema, dok u oko 2.000 naziv projekta čak nije ni naveden.
NAGRADA IZNAD ZAKONSKOG MAKSIMUNA
Kada je reč o medijima, za protekle dve godine sprovedena su 284 konkursa, ukupne vrednosti oko dve milijarde dinara. Tim novcem podržano je 3.476 medijskih projekata, koje je realizovao 831 medij, a među njima je 554 medija koji konkurišu svake godine. Gotovo 40 odsto dobitnika sredstava nagrađeno je za tri ili više projekata.
Rekorder je Novosadska TV kojoj su za dve godine odobrena 53 projekta. Ta televizija je u zbiru odnela 53,6 miliona dinara i time zauzela drugo mesto na listi najvećih dobitnika. Najviše novca dobila je TV Novi Pazar, 98,2 miliona dinara, a taj iznos dodeljen joj je za samo četiri projekta. Pazarska TV zato i zauzima dva prva mesta liste najskupljih projekata, sa 45,6 i 45 miliona dinara. Sledi Radio televizija Belle Amie iz Niša, čiji je projekat procenjen na vrednost od 15 miliona, Niška televizija sa projektom od 14,8 miliona i projekt vredan 14,7 miliona dinara kojim je konkurisala Televizija Rubin iz Kikinde.
„Posebno su simptomatični oni koji dobijaju jako mnogo novca, apsolutno je jasno da su to mediji koji učestvuju u propagandi vlasti i da su zbog toga nagrađeni. Oni drugi, koji dobijaju simbolične sume, tu su samo da bi se se zadovoljila forma ili pokazalo da postoji neka konkurencija i diverzitet. Suštinski, oni s a toliko para ne mogu ništa da urade. Potpuni je apsurd dodeljivati ispod 100.000 dinara, tim novcem ne može da se sprovede projekat za godinu dana neke iole pristojne produkcije, ne mogu ni dva honorara da se plate“, konstatuje Tanja Maksić.
Ovde treba uzeti u obzir i podatak da skoro četvrtina lokalnih samouprava nije ni poslala izveštaje koje je BIRN tražio, pa do sada navedeni podaci nisu potpuni. Kada doda i činjenica da bi uvid u vlasničku strukturu pokazao još veću uvezanost redovnih dobitnika, slika bi još dramatičnije predstavila koliko zaista novca redovno odlazi u jedne te iste džepove. Među najvećim dobitnicima je i Adria media group, izdavač Kurira, sa 30 finansiranih projekata i 15,8 miliona dinarajavnog novca. Sadašnji vlasnik Igor Žeželj pored Kurira poseduje još 41 medij u Srbiji i 15 hrvatskih novina i portala, a procenjeno je da ni to nije konačna lista.
SLEDITI TOKOVE NOVCA
„Planiramo da u bazu ubacimo i podatke iz APR-a o vlasničkoj i zastupničkoj strukturi, i da onda analiziramo tokove novca i još realnije sagledamo situaciju. Sama činjenica da ima oko 60 odsto dobitnika budžetskih sredstava koji se redovno pojavljuju ukazuje da je to neka baza na koju treba obratiti pažnju, to su mediji koji su ili viđeni da budu redovno finansirani i konkursi se prosto nameštaju za njih, dok je deo verovatno neka lokalna scena kojoj se svake godine da neki novac, svejedno šta će uraditi“, smatra Tanja Maksić.
Međutim, i posle ukrštanja tih podataka, slika ni dalje neće biti potpuno realna, jer jedan krak novca gubi trag i veoma je teško, ako ne i nemoguće pratiti tu poslednju liniju, otkriti i dokazati takve vrste veza.
„Tek kada se duboko zagrebe u novinarskim istraživanjima, a često se pokazalo tako, dolazimo do onih preduzeća i medija koji su povezani prijateljski, rodbinski ili poslovno. To su oni slučajevi gde protočnu firmu, koja se osniva samo da bi kroz nju prošao novac, otvori neko od zaposlenih u medijskoj kući, recimo novinar na televiziji, njegov supružnik, neki rođak ili prijatelj“, kaže Tanja Maksić.
KORUMPIRANI PODANICI
Ovakvu raspodelu novca i „odabir“ podobnih nosilaca projekata omogućavaju konkursne komisije koje sagovornica Dosijea ocenjuje najproblematičnijim delom sistema konkursnog finansiranja. „Konkursna komisija je i proceduralno i suštinski, na svaki način crna rupa, jer ni u zakonu ni u pravilniku ne piše šta je njihov posao; oni nisu dužni ni da obrazlažu ništa.
Ne zna se po kom kriterijumu se ti ljudi biraju, ni šta rade, ni to da li iza njih ostaju zapisnici i bodovne liste, Ali se uvek odaberu politički podobni, iz fantomskih organizacija koje su formirane samo zato da daju članove komisija. A tek je pitanje da li je iko išta čitao, kako je ocenjivao i procenjivao projekte. Setite se apsurdnog obrazloženja pančevačke komisije koja dodelu novca Informeru pravdala rečima “iako znamo da je ovo medij koji često krši etičke standarde, daćemo im sada novac da se poprave, da ih motivišemo da bolje rade”, podseća sagovornica Dosijea.
Ona zaključuje da je razvijen sistem koji je do te mere korumpiran, da sada teško može da se popravi ili razmontira. Ipak, veruje u to da je dobar prvi korak u tom pravcu upravo prikupljanje podataka i njihova veća vidljivost.
Ko je šta uradio novcem sa konkursa
„Problem nastaje jer na zvaničnom nivou nema evidencije, nema baze podataka kakvu smo mi počeli da radimo. Ona mora da sadrži svu dokumentaciju, kome i za koji sadržaj ide novac, da li je tim novcem nešto urađeno, mora da ima skup linkova tih tv, radijskih emisija, produkcionih paketa. Ali bi najpre trebalo urediti proceduru tako da sve bude vidljivo. Kada je svaki trag zabeležen, moći će da se isprati da li neko istim ili tek malo modifikovanim projektom konkuriše na tri mesta, ili tri godine zaredom“, kaže Tanja Maksić. Drugi veliki problem je potpuni izostanak procene na koji način su sprovedeni projekti doprineli javnom interesu i koji su njihovi konkretni rezultati u zajednicama u kojima su sprovedeni.
„Neophodno je raditi evaluacije, programske, finansijske i sadržinske, u toku i posle projekta, da se vidi kako je prošao projekat, da li je novac opravdan, da li je uneo išta inovativno ili je samo reciklirao staro. Kada vas stranci finansiraju za projekat, nema šanse da neko bar jednom ne dođe u toku projekta, redovni su monitorinzi finansijskih, programskih inspekcija, traže se precizni izveštaji, tačni ciljevi i rokovi, pravda se svaki evro. A tek po završetku sledi evaluacija da li ste opravdali očekivanja i da li ćete i ubuduće moći da kod njih konkurišete“, zaključuje programska koordinatorka BIRN-a.
