Naše
društvo, politička elita i institucije sistema nose teret teškog nasleđa
neotkrivenih nalogodavaca i ubica novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i
Milana Pantića, atentatora na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu, nasleđe
onih koji ugrožavaju bezbednost novinara tako da čak njih troje u Srbiji danas
živi pod 24-satnom policijskom zaštitom. Pored ovih navedenih postoji još niz
drugih slučajeva ugrožavanja bezbednosti a naročito sloboda izveštavanja,
dakle, elementarnog obavljanja svakodnevnog novinarskog posla.
Pre
tri godine, prilikom obavljanja svog snimateljskog posla, pred stotinama
svedoka, napadnut je i teško povređen kamerman TV B92 Boško Branković. I pored
napada, uspeo je da snimi sam napad i napadače gotovo do direktnog udarca.
Neposredno pre toga napadnut je fotograf agencije Fonet i razbijen mu je
fotoaparat. Napadači su tog dana demonstrirali protiv hapšenja Radovana
Karadžića i njegovog isporučivanja Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.
Boško, koji je bio na radnom zadatku izveštavanja javnosti o ovom važnom
događaju, poznat je i cenjen kao veliki profesionalac, kao odgovoran i hrabar,
što je između ostalog dokazao pribranošću snimajući direktan napad na njega.
Tada se moglo videti da mladići koji podržavaju optuženog za ratne zločine
napadaju osobu koja se bavi poslom od posebnog društvenog interesa, koja im se
ničim nije zamerila niti izazvala potrebu za nasiljem, lome mu nogu, udaraju ga
u rame i razbijaju mu kameru. Bilo je to direktno sprečavanje prava svakog
građanina da sazna šta se događa u zemlji, napad na lice koje obavlja svoj posao
od posebnog značaja, napad na imovinu kompanije čija je osnovna delatnost
praćenje događaja i izveštavanje o njima.
Tri
godine trebalo je sudu da za nešto što je bilo očigledno, čak snimljeno –
donese presudu. Bio sam na izricanju presude i osećao sam se posramljeno i kao
građanin, i kao kolega prebijenog snimatelja, i kao neko ko već 22 godine vodi
B92.
Čini
mi se da ovde na delu imamo više problema, od kojih ću se osvrnutu samo na dva:
ponašanje sudija i ponašanje zakonodavca.
Moj
prvi utisak je da naše sudije uopšte ne prepoznaju društvenu opasnost napada na
novinare. Stičem utisak da oni ne vide da je napad na Teofila Pančića nešto
više od par čvoruga na glavi, ili napad na Brankovića nešto više od slomljene
noge – da je to napad na elementarno ljudsko pravo, ne samo Teofilovo i
Boškovo, napad na fizički integritet, kao i na pravo svih nas zajedno na
informacije o tome šta se u društvu dešava kao preduslov da donosimo odluke o
svojim životima zasnovane na istinitim informacijama.
Postoji
ozbiljan problem sa kaznenom politikom, koji ne može da se svede samo na taj
aspekt da sudije izriču niske kazne u okviru zakonom propisanog raspona, ili da
kada ima više posebno olakšavajućih okolnosti idu i ispod zakonskog minimuma (a
to je takođe dozvoljeno sa zakonom), već da je u našem kaznenom zakonodavstvu
balans između društvene opasnosti nekog dela i za to delo zaprećene sankcije –
potpuno izgubljen. Za ovo nisu krive sudije, za ovo je kriv zakonodavac.
Na
primer, nakon izmena Krivičnog zakonika iz 2009. godine, za slučaj pretnje
novinaru koja nije realizovana, propisana kazna je od jedne do osam godina.
S
druge strane, ako realizuješ pretnju i naneseš nekom licu tešku telesnu
povredu, ali mu život nije ugrožen, kazna je zatvor od šest meseci do pet
godina.
Isto
važi i za nasilničko ponašanje, kod koga je kazna zatvor do tri godine, a ako
je taj čin izvršen u grupi ili je nekom nanesena laka povreda, kazna je zatvor
od šest meseci do pet godina.
Po
toj logici ispostavlja se da se više isplati izudarati novinara nego mu samo
pretiti, a za to nisu krive sudije, nego zakonodavac direktno.
Kada
se na to doda mogućnost da se kazna ublažava i ispod minimuma, ako postoje
“naročito olakšavajuće okolnosti”, i praksa naših sudova da sve i svašta
tretira kao olakšavajuću okolnost, dobijamo rezultate kakve imamo.
Sud
je našao olakšavajuće okolnosti u slučaju Branković iako je prvooptuženi
Savatović bio u bekstvu (i prvobitno nije bio obuhvaćen zahtevom
za sprovođenje istrage – nije se vodila istraga
protiv njega), tek je kasnije lišen
slobode i protiv njega je podignuta optužnica, a takvo njegovo držanje posle
izvršenog krivičnog dela može se tretirati jedino kao otežavajuća okolnost.
Posebna
stvar je uvođenje novih instituta, sa kojima naša tužilaštva i sudovi izgleda
još ne znaju kako da barataju. Na primer, sporazum o priznanju krivice ili
kućni zatvor.
Ovo
sa kućnim zatvorom deluje potpuno neverovatno. Zakon kaže da ako je neko osuđen
na zatvor do jedne godine, sud može odrediti da on tu kaznu izdržava u kućnom
zatvoru. Naprosto mi je nelogično da pravi zatvor i prilično uslovno shvaćeno
sedenje kod kuće (pošto to može da podrzumeva odlazak na fakultet, na posao,
itd.) mogu da se menjaju 1 za 1.
Tako
se dešava da se za pretnju novinaru preko fejsbuka dobija tri meseca zatvora,
isto kao i kad neko prati novinara sa
još jednim “ortakom” i sa metalnom šipkom, pa ga onda u autobusu i izudara tom
šipkom po glavi, a kada neko izudara kamermana toliko da mu polomi nogu, i to
sve zato što je snimio nekog drugog ko napada fotoreportera, ne dobije ni dan
zatvora, nego odmor kod kuće 10 meseci, ili uslovnu kaznu.
Imam
utisak, a i činjenice govore u prilog tome, da postoji opšti front protiv
snažne nezavisne medijske scene, one koja bi učinila društvene poslove i odnose
javnima i u interesu građana i razvoja društva. Poruke iz neotkrivenih nasilnih
slučajeva s početka teksta, i ovakvih presuda – više su podstrekačkog i
ohrabrujućeg karaktera nego što su kazne koje bi morale da suzbiju takvu vrstu
kriminalnog ponašanja. Ovo je vreme kada novinari i mediji moraju da zbiju
redove i pokažu mnogo viši stepen solidarnosti i jedinstva u zaštiti svojih
elementarnih životnih i profesionalnih prava.
Ne
tako davno mogli smo u medijima i u političkoj diskusiji da čujemo da se za
okorele kriminalce i ratne zločince kaže da su “imali nestašluke u mladosti”
(čitaj: pljačkali banke, prebijali, ubijali itd.). Ovakve presude kao da
potvrđuju da takav sistem i kulturni model još uvek vladaju. Plašim se da
uskoro ne dođemo u situaciju da društveno dominantno bude uverenje koje se i
sada može čuti, na primer za prebijenog novinara istraživača – tako mu i treba
kad čačka jače od sebe.
Pred
nama je mnogo posla: reforma medijske sfere, novi moderni zakoni koji će
štititi profesiju i podići je na viši nivo i to kao četvrti stub moći, ali i
ozbiljna reforma i edukacija pravosuđa
za doslednu i rigoroznu zaštitu javnog interesa i svih poslova od javnog
interesa.
Veran
Matić
U
Beogradu, 10. maja, 2011.
