U redakciji lista Danas juče je bilo napeto. U jeku novinarskih napora da se sastavi današnji broj, tačno u 16 minuta do 14 časova telefon sekretarice Svetlane zazvonio je i sa druge strane žice nepoznati muški glas rekao je praveći smetnje na vezi:
„U vašoj zgradi je bomba. Imate tačno 30 minuta da izađete, a potom će eksplodirati“.
Brže-bolje sekretarica je pozvala policiju, a kolege iz Danasa, u pravom novinarskom stilu, utočište potražiše na jedinom bezbednom mestu – u obližnjoj kafanici „Dom lovaca“ u istoj zgradi.
Kakva je to jurnjava bila da se sa petog sprata „sleti“ do prizemlja, pa kroz vrata bistroa, ili naokolo do baštice, da se zauzme što bolji sto dok ih je još bilo slobodnih – možemo samo da nagađamo. Tek oni sporiji ili hrabriji ili vredniji, koji su među poslednjima izašli, ostadoše „kratki“ za mesto za utapanje straha i vremena, pa su se zadržali pred ulaznim stepenicama gde su ih dočekali okupljeni kamermani i fotografi.
Elem, pošto su svi zauzeli manje-više dobra mesta za posmatranje hepeninga (koji, tek da podsetimo, postaju sve češći po beogradskim redakcijama) – tri policajca dole, tri gore u potrazi sa bombom – nastupilo je iritirajuće iščekivanje velikog praska koji je, prema najavi, trebalo da se dogodi tačno u 14.14 časova. Kad tada – ništa! Ptice cvrkuću. Zidovi ne padaju. Alarmi ne pište. Ljudi ne plaču. Objektivi miruju. Bombaš nas je sve slagao.
Još malo pa su i „specijalci“ završili posao, te svratili kod „Lovca“ da bi, jel`te, uzeli izjave. Tada kada se dojava, gle čuda, pokazala lažnom, došao je trenutak antiklimaksa – „Lovac“, popunjene fiskalne kase, poče da se prazni, a novinari da se vraćaju na svoje radne zadatke umesto da se polako spremaju kući. Onog koji se dosetio srednjoškolskog štosa sa bombom sada čeka zasluženi zatvor.
Naravno, kada ga uhvate!
