ENDeo novca „otišao je na renoviranje kancelarija u Resavskoj 28, koje su popločane mermerom, za ostalo se ne zna“, jer u izveštaju prezentovanom Skupštini nije navedeno na šta su potrošene pare. Predsednik Izvršnog odbora UNS-a i Brajovićeva desna ruka Ivica Milosavljević, koji je predsedavao i Skupštini, rekao je da se to sada tako radi svuda u Evropi i u svetu. Samo pokažeš koliki su prihodi i rashodi, a koga interesuje na šta su pare potrošene može posle Skupštine da zamoli Nina da otvori knjige i bilanse, što će on s oduševljenjem učiniti.
Milosavljević, koji inače u Resavskoj 28 iznajmljuje poslovni prostor za svoju audiovizuelnu firmu, što je čist sukob interesa, predložio je da diskusija o izveštaju bude strogo ograničena na četiri minuta, što je Skupština bez oklevanja prihvatila. Posle se ispostavilo da ono „strogo“ važi samo za one koji su izražavali sumnju u izveštaj, dok se Brajovićevim simpatizerima dozvoljavalo da prekorače vreme jer, kako u jednom trenutku reče Milosavljević, „ipak su oni prevalili dalek put od Vojvodine do Kopaonika“. Izveštaj je podeljen učesnicima neposredno pred početak Skupštine, tako da nisu stigli ni da ga pročitaju, a kamoli da se valjano pripreme za diskusiju.
Saradnik Srpskog Nacionala bio je razapet na stub srama zbog kolumne objavljene u petak, u kojoj je pokušao da predvidi šta će se desiti u Brzeću,
što je podneo s osobitim zadovoljstvom. Nažalost, ispostavilo se da je bio vidovit.
Jedan autobus s „delegatima“ stigao je iz Brajovićevog uporišta Novog Sada, dva iz Beograda, krcata pretežno veteranima. Ostali su došli od kojekude. Treći autobus iz Beograda je storniran u poslednjem trenutku jer je, verovatno, procenjeno da se radi o disidentima. I sve se završilo po Brajovićevom savršeno zamišljenom scenariju. Uz pomoć videobima, baš evropski, pobrojao je sve uspehe UNS-a otkad je on došao na njegovo čelo pre četiri godine, ističući da je prihod Udruženja u tom periodu petostruko porastao i 2004. godine iznosio. 16.544.000 dinara ili oko 207.000 evra. Potrošeno je 190.000 evra, a na računu je, kao čist saldo, ostalo 1.310.000 dinara ili 17.168 evra. Impresionirani tako impozantnim podacima, pojedinci iz krugova veterana tražili su da se izveštaj usvoji odmah, bez diskusije. Nikoga nije zanimalo na šta su potrošene pare, a retki znatiželjnici, koji su tražili obrazloženje, dočekani su prekorom, neugodnim dobacivanjima i upućeni da izvrše uvid u knjige UNS-a po povratku u Beograd.
Predsednik Nadzornog odbora Boban Marjanović, Čije ime se, evo sad, drugi i verovatno poslednji put pojavljuje u novinama, podržao je Brajevićevo poslovanje i, sričući izveštaj koji je očigledno, pisao neko drugi, konstatovao da se Nadzorni odbor „maksimalno trudio da odluke donosi kroz argumente, dijalog i toleranciju `. Ni reči o tome kako su trošene pare. Ali, kako i da bude kad i Marjanovićeva kćerka iznajmljuje poslovni prostor od UNS-a, navodno, po tržišnoj ceni“. Da li je to slika Srbije na putu ka Evropi?
Oko prihoda Udruženja nije bilo dileme: on je ostvaren višestrukim povećanjem zakupa poslovnog prostora u šestospratnoj zgradi UNS-a u Resavskoj 28 i povećanjem članarine. Brajović je u izveštaju kao svetao primer trošenja para naveo da su na Kosovu „kolege Žarko Simović i Slobodan Klisinski obišli sve srpske enklave, uključujući i Goraždevac u Metohiji“ i „za jedanaest tamošnjih radio stanica koje emituju program na srpskom jeziku UNS je uspeo da prikupi i odnese pomoć (muzički CD)“. Zaista velikodušno! Inače, Rada Komadić iz lista Jedinstvo, namenjenog Srbima na Kosovu i Metohiji, kaže za Srpski Nacional da je morala da iseli dopisništvo lista iz zgrade UNS-a, jer nije mogla da plaća kiriju. A Brajović joj je, na njeno zapomaganje, odgovorio da može da se žali Bajramu Redžepiju, doskorašnjcm kosovskom premijeru. Toliko o Brajovićevom doprinosu novinarskoj profesiji. Ali, da ne zaboravim, kolege Branislav Jovanović i Žarko Simović (sve zvučna novinarska imena, op.V.R.) organizovali su i petodnevni kurs za novinare na Brezovici!?
Koliki su bili honorari Klisinskog, Simovića i Jovanovića to znaju samo oni i Nino Brajović. Ali, na Skupštini su se pošteno odužili svom poslodavcu. Klisinski, bivši novinar Ekspresa, u više navrata je izlazio za govornicu da bi obrazložio kako nije bilo potrebe da se UNS oglašava povodom gašenja tog lista jer je, navodno, sve bilo po zakonu. Simović se pak ubio iskazujući zahvalnost kolegama iz Hrvatske koji su, navodno, bili najzaslužniji stoje UNS primljen u Međunarodnu federaciju novinara, što su pojedinci osporavali.
U takvoj atmosferi prešlo se na predlaganje kandidata za novu upravu i predsednika. Brajovićevi „aktivi“ predložili su da on bude jedini predsednički kandidat, što je on bez trunke nelagodnosti prihvatio. I posle Nina Nino! Malobrojni Brajovićevi oponenti računali su na svog kandidata, ali se ispostavilo da je on bio „trojanski konj“, ili se čovek uplašio, pa nije ni došao na Skupštinu. Tako je opozicija oslala bez kandidata i Brajović pobedio, ali i prevazišao, samog sebe.
Izborna komisija, kojoj je predsedavala Novosađanka Nataša Ivetić, Brajovićev vatreni pobornik, brojila je rezultate do sitnih jutarnjih sati, da bi ih saopšlila tek sutradan. U međuvremenu, u sali hotela „Junior“ atmosfera je dostizala usijanje. Goste je zabavljala estradna umetnica iz Kraljeva, treštala je muzika, orila se pesma, a neki novi novinarski poletarci i poletarke igrali su na stolovima sve u slavu profesije. Kad je sat pomeren za šezdeset minuta unapred, jedan stariji kolega je zevnuo i izustio verovatno najveću istinu
koja se mogla čuti na Skupštini: „Uz ovakvu žurku i ovoliko maligana, čovek bi mogao da glasa i za Bin Ladena!`
Ivetićeva je sutradan saopštila da je Brajović, koji se inače već četrnaest godina ne bavi novinarstvom, izabran sa 15 glasova, protiv i 10 nevažećih listića. Međutim, najveći šok doživeli su veterani, koji su ga tako zdušno podržavali. Niko od njih nije izabran ni ujedan organ UNS-a, iako je tu bilo zvučnih imena poput Ratka Guzine, Bože Dikića, Ace Mišića, Dušana Radovanovića… „Ovo nikako ne može da bude slučajnost“, kiselo je prokomentarisao jedan razočarani veteran, čije ime vam ne bi ništa značilo.
Bivši novinar Politike Petar Stojanović predložio je da Skupština donese odluku da niko od funkcionera UNS-a ne može da prima platu ni honorar po bilo kom osnovu, ali se Milosavljević pravio da ga ne čuje i nije predlog stavio na glasanje. Brajović je inače prvi plaćeni predsednik u 124-godišnjoj istoriji Udruženja, iako ima privatnu trgovinsku firmu regisirovanu na ime svoje žene. Vraćajući se za Beograd Brajovićevi oponenti, potučeni do nogu, pominjali su policiju, finansijsku i onu Jočićevu, novu, vanrednu Skupštinu i šta sve ne. Glupost. Brajović je tako dobro savladao tehnologiju vlasti da mu finansijska policija ne može ništa. Uveren sam da se kod njega svi finansijski računi uklapaju u zakonske okvire. Njegov problem je moralne prirode, a za rasipanje i trošenje tuđeg novca se odgovara pred Bogom. Brajović se, naravno, ne plaši tog suda. Može on u naredne četiri godine da poploča mermerom celu Resavsku ulicu, ali šta će od toga imati osiromašeni i obespravljeni novinari?
UNS sigurno spada među profitabilnije privatne firme u Srbiji i Brajović, sa svojini menadžerskim sposobnostima, zaslužuje da bude na njegovom čelu. Čovek naprosto zaslužuje godišnji džeparac od stotinak i kusur hiljada evra. Zato se i ja, evo, svrstavam na njegovu stranu i predlažem ga za doživotnog predsednika, da više ne bi rasipali pare na skupštine poput one u Brzeću! Toliko o UNS-u i Brajoviću. Sad i nikad više! Njima bi, ipak, trebalo da se bavi neko drugi.
