ENDobro je što je „Politika” ukazala na nezdravu situaciju u Udruženju novinara Srbije (UNS) uoči predstojeće izborne skupštine.
Međutim, to je samo deo priče i bolest nije od juče.
Prvi simptomi pojavili su se ubrzo posle izbora Nina Brajovića za predsednika Udruženja 2001. godine. Brajović je prvi predsednik u istoriji UNS-a koji je sebi odredio platu, a, kako je vreme odmicalo, Udruženje se sve više pretvaralo u njegovu privatnu firmu. Pre četiri godine na skupštini u Brzeću pokušao sam da ukažem na negativne pojave i Brajovićeve nepodopštine, ali sam bukvalno bio razapet na krst od njegovih pulena i on je izabran na drugi mandat.
Izbor funkcioniše po sledećem principu: Brajović sazove skupštinu u nekoj atraktivnoj turističkoj destinaciji, doveze autobusima svoje „proverene” kadrove, čašćava ih dva dana o trošku Udruženja ićem i pićem, sve sa talambasima i pevaljkama i – uspeh je zagarantovan. Među Srbima, nažalost, nikad nije problem skupiti nekoliko autobusa ljudi spremnih da „prodaju veru za večeru”.
Srećom po UNS, on nema pravo na treći mandat, ali Brajović se ne predaje. On sada traži manekena koji bi izigravao neplaćenog predsednika, a Brajović namerava da se pomeri na funkciju plaćenog sekretara.
Nino Brajović je u pravu kad kaže da je mesto predsednika UNS-a postalo „vrlo značajno i primamljivo”, ali ne zbog toga što mu je on podigao ugled, nego zato što je u igri nekoliko stotina hiljada evra od rente za zgradu u Resavskoj 28 i članarine. Pare su se trošile na tapaciranje kabineta, putovanja, reprezentacije i sumnjive honorare pulenima.
Ne mora niko da, kako Brajović tvrdi, šalje i-mejlove „na najviše državne adrese” o njegovom poslovanju. Bilo bi dovoljno da mu je za proteklih osam godina neko temeljito pročešljao poslovne knjige. Ali, kako u ovoj zemlji ništa ne funkcioniše, ni to nije urađeno pa Brajović nastavlja da se kiti lažnim perjem, iako se već skoro dvadeset godina ne bavi novinarstvom. Da stvar bude gora, Brajović i njegov „poverenik” Žika Nikolić, poznatiji kao Žika Šarenica prisvojili su i 800 kvadrata poslovnog prostora od nekadašnjeg Saveza novinara Jugoslavije u Knez Mihailovoj 6. Posle raspada Jugoslavije, SNJ se transformisao u Savez novinara Srbije i Crne Gore. Pre tri godine raspala se i državna zajedica SCG, ali su Brajović i Nikolić na volšeban način uspeli da uknjiže imovinu u opštini Stari grad na ovu fantomsku organizaciju čijim parama raspolažu po sopstvenom nahođenju.
Kad već državni advokati, društveni pravobranilac, ili bilo ko od nadležnih, nisu uspeli da spreče ovu pljačku, da li je previše nadati se da će nova uprava UNS-a istupiti iz fantomskog Saveza novinara SCG i časno vratiti državi njenu imovinu?
Ne čudi me što je kolega Ljubodrag Stojadinović odustao od kandidature, shvativši na vreme u kakvo se kolo upleo. Brajović sad gura kao svog kandidata gospođu Ljiljanu Smajlović, ceneći valjda da bi njome mogao da manipuliše. Pitam se da li je ona svesna u šta se upušta i da li je čula za onu narodnu: Ko se meša u mekinje – pojedu ga svinje.
Vjekoslav Radović
Beograd
