Bujanovačke pod opsadom

„Sve što se proteklih godina dešavalo novinarima u Bujanovcu, pravi je pokazatelj sa kakvim izazovima se suočavaju dok rade isključivo u interesu javnosti“, piše za Dosije NUNS-a Ivana Jovanović, novinarka portala Bujanovačke

Biti novinar u malom mestu, kakvo je Bujanovac, ima svoje prednosti. Poznaješ većinu stanovništva, relativno lako dolaziš do informacija i sagovornika, na najudaljeniji događaj stigneš za najviše petnaest minuta. Međutim, iz činjenice da živiš sa junacima svojih priča, da su ti to komšije, rođaci, prijatelji, poznanici i da ih srećeš gotovo svakodnevno, proizilazi i najveća opasnost u ovom poslu, a ona se ogleda u pretnjama i prijavama onih u čiju sujetu svojim pisanjem čačneš.

Pokazalo se, nekako po pravilu, da većina ljudi koji su na rukovodećim pozicijama u javnim ustanovama ne prave razliku između privatnog života i svoje funkcije, te zbog toga pojedina izveštavanja o situaciji u ustanovi u kojoj rade doživljavaju kao atak na sebe, zaboravljajući da te ustanove nisu njihove privatne prćije, već javno dobro i da je u interesu javnosti da zna šta se tamo dešava.

Poslednja situacija desila se 18. januara mediju u kome radim, a reč je o portalu Bujanovačke. Direktor Osnovne škole „Branko Radičević“ prijavio me je policiji za neovlašćeni ulazak u objekat škole i fotografisanje, i uz to, da je članak o školi i fotografija na kojoj se vidi da je pao plafon u jednom od toaleta – uznemirio roditelje. Reč je o školi koja je, zbog renoviranja, više od dve godine u fokusu lokalne javnosti, s obzirom da učenici sve to vreme nastavu pohađaju u prostorijama druge lokalne škole.

Redakciju su posetila dvojica uniformisanih policajaca, uzeli izjavu i otišli, pri čemu su se ponašali sasvim korektno i profesionalno.

Možda bi prijava bila na mestu da sam ušla neovlašćeno, da se nisam predstavila i navela razlog svoje posete ili da sam upala u direktorov privatni posed što, naravno, nije bio slučaj. Takođe, direktor mi u toku telefonskog razgovora, nakon posete školi a pre objave teksta, nijednom rečju nije ukazao na to da je moj postupak nezakonit. Prijava je stigla sutradan, nakon što je kod direktora očigledno proradila „naknadna pamet“ posle mnogobrojnih negativnih komentara građana na Fejsbuk stranici našeg portala.

Ovaj pritisak bio je samo poslednji u nizu na Bujanovačke od osnivanja portala 2015. godine.

Bahatost i drskost

Pretnje Bujanovačkim nisu izostajale ni od predsednika opštine Bujanovac Nagipa Arifija. On je u decembru 2021, na sednici Opštinskog veća sa koje je izveštavao kolega Nikola Stevanović, uputio „poslednje upozorenje“ portalu Bujanovačke da se ne bavi njegovom porodicom, iako se, zapravo, ni u jednom tekstu Bujanovačke nisu bavile privatnim životom nijedne javne ličnosti, pa ni životom predsednika opštine. Tekst, koji je razgnevio Arifija, bavio se činjenicom da je firma koja je radila dekoraciju na jednom porodičnom slavlju predsednika opštine, dobila posao novogodišnjeg ukrašavanja trga u Bujanovcu. Tom prilikom Bujanovačke su objavile i potpisale fotografiju Arifija kako sedi u svom dvorištu (ali ne i fotografiju njegove porodice), koju je na Instagramu postavila pomenuta firma. Nakon toga, Arifi je najavio da će portalu Bujanovačke biti zabranjeno da prati sednice Opštinskog veća.

„Ova zabrana, zapravo pokušaj zabrane, pokazuje sa kojim nivoom bahatosti i drskosti pojedinih lokalnih moćnika se suočavaju novinari koji rade svoj posao. Mi smo došli do toga da se sa govornice, pred celokupnom javnošću, novinarima preti zabranom praćenja sednica, u maniru ‘opština je moja, radite kako vam se kaže ili nećete raditi’“, kaže Stevanović.

Ovaj primer, pored toga što baca senku na medijsku slobodu, ukazuje i na politički pritisak na novinarstvo, ograničavajući pristup informacijama i smanjujući transparentnost vlasti.

Stevanović svedoči i o slučaju kada je dobio pretnje batinama dok je, za potrebe teksta, fotografisao bašte kafića na gradskom trgu, a osoba koja mu je pretila bila je lokalni policajac u civilu, koji je sedeo u društvu dvojice kolega na dužnosti.

„Posebno je poražavajuće što se taj napad na mene desio pred nekoliko desetina svedoka, u po bela dana na gradskom trgu, namestupokrivenom video-nadzorom. To sam naglasio u izjavama i u policijii utužilaštvu, tako da je trebalo samo da pogledaju snimak sa tih kamera iz kafića. Međutim, to nisu uradili, pa je prijava odbačena“, svedoči Stevanović.

Ovo pokazuje da su pretnje dostigle nivo gde se fizički integritet novinara dovodi u pitanje, a pomenuti incident baca sumnju i na ulogu policije u zaštiti medijskih profesionalaca.

Pretnjama nikada kraja

U drugom slučaju, avgusta 2020, urednik portala na albanskom Folonline, Jeton Ismaili iz Velikog Trnovca, suočio se sa pretnjama smrću i napadom na svoju porodicu. Naime, otac i sin iz istog sela upali su u njegovu kuću i njegovoj supruzi, koja je bila tu sa troje maloletne dece, uputili uvrede i pretnje smrću. Slučaj je prijavljen policiji, a intervenisala je i ekipa Doma zdravlja, jer je supruga Ismailija pretrpela ozbiljne traume.

Ismaili pretpostavlja da je uzrok napada članak koji je objavio nekoliko dana pre toga, ali u kome porodica onih koji su pretili uopšte nije bila predmet.

Postavlja se pitanje do koje mere novinari i njihove porodice mogu biti izloženi riziku, kao i pitanje o odgovornosti vlasti u zaštiti novinara od pretnji koje ne samo da ugrožavaju njihovu profesionalnost, već i ličnu sigurnost.

Osnovno javno tužilaštvo u Vranju odbacilo je krivičnu prijavu protiv dvojice muškaraca u januaru 2021. godine, da bi slučaj ponovo postao aktivan u februaru 2022. kada OJT naređuje nastavak gonjenja osumnjičenih, ali u toku iste godine ponovo odbacuje slučaj. Ismaili ne želi da privatno pokreće parnicu jer, kako kaže, to iziskuje mnogo stresa i truda.

„Tužilaštvo je trebalo da ih goni po službenoj dužnosti, a oni su to odbacili. Nadležni organi ne rade svoj posao kako treba, posebno u provincijama kao što je Bujanovac. Situacija je sve gora i gora. Postoje razni vidovi pritiska na medije, a najizraženiji su oni verbalni koji su najčešće indirektni. Dešava se da oni koji rade sa lokalnim političkim liderima zovu novinare sa pitanjem ‘zašto si to napisao… zašto daješ njemu (političkom rivalu) prostor’ i slično, što predstavlja pritisak na redakcijsku politiku“, kaže Ismaili.

Neuhvatljivo NN lice

Biti novinar u multietničkoj sredini kakva je Bujanovac nosi sa sobom i opasnost da svojim objektivnim izveštavanjem „isprovociraš“ nekog ko je druge nacionalnosti, ili pak nekog ko je iste nacionalnosti kao ti, ali kome smeta ono što pišeš o pripadnicima druge.

O tome svedoče pretnje i uvrede koje je u oktobru 2020. dobio urednik portala Bujanovačke Nikola Lazić, nakon objavljivanja teksta „Lekcija profesora Kamberija“, u kome je analiziran Kamberijev govor u Skupštini Srbije. Među komentarima na Fejsbuk stranici portala našao se i jedan u kome su upućene ozbiljne uvrede na račun Lazića, počev od toga da je „govnar, nepismena stoka bezrepa, iskompleksirani majmun, da bi za pare prodao sve“.

„Preko NUNS-a sam protiv NN lica, jer se radi o komentaru sa lažnog profila, podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal gde sam dao izjavu, ali do danas mi nijepoznat epilog“, kaže Lazić.

On je na isti način podneo prijavu i prošle godine, zbog pretnji preko komentara na našoj Fejsbuk stranici.

„Najpre su me zvali iz Tužilaštva, koje je lokalnoj policiji prosledilo zahtev da me ispita, što sam i učinio. Šta se sada dešava sa ovim slučajem nisam upoznat“, kaže Lazić.

Sve ovo što se proteklih godina dešavalo novinarima u Bujanovcu je pravi pokazatelj sa kakvim izazovima se suočavaju dok rade isključivo u interesu javnosti. Očuvanje medijskih sloboda, bezbednost novinara, kao i pravovremeni pravni odgovor institucija na pretnje i pritiske trebalo bi da budu imperativ u demokratskoj državi.