Čečen: Optužbe za saučesništvo u pokušaju atentata na Vučića opasne su laži

Propagandistički uradak opskurnog aktiviste Srpske napredne stranke Tomislava Lovreković Meta porodica, emitovan na Televiziji Pink i drugim medijima bliskih beogradskom režimu, po svojoj beskrupuloznosti prevazišao je sve dosad viđeno u političkom životu Srbije u kojem su već godinama hajke protiv neistomišljenika i pozivi na linč skoro postali obrazac a ne nikakva iznimka. Dvadesetominutni video nazvan dokumentarnim filmom bezočnim lažima i klasičnom zamjenom teza, zapravo, targetira grupu novinara i opozicionih lidera ni manje ni više nego kao učesnike zavjere koji pripremaju ubistvo predsjednika Srbije Aleksandra Vučića.

Jedan od targetiranih Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), priznaje da je prilično uznemiren zbog svega što je vidio i čuo jer su političke tenzije u Srbiji velike. Smatra da je to posljedica činjenice da “režim sa svim skandalima i krivičnim delima ne može dozvoliti sebi da padne sa vlasti, te postaje sve opasniji”.

• Je li Vama i novinarima u redakciji bilo konkretnih prijetnji i da li ste preduzeli i kakve korake radi zaštite?

– Pretnje koje dobijamo se grubo mogu podeliti u dve kategorije – one koje stignu zbog konkretnih priča koje objavimo i one koje dođu nakon ovakve propagandne hajke. U drugom slučaju, obično su to osobe koje se teže kontrolišu, a lako ih ponese dramatičan ton propagande. Što se ovog videa tiče, on sam je dosta gadna pretnja, s obzirom da očigledno potiče od ljudi na vlasti, koji su me optužili za saučesništvo u zaveri atentatora na predsednika Vučića i njegovu decu. Shvatam to vrlo ozbiljno, kao i cela redakcija. Mi prolazimo ozbiljne treninge iz bezbednosti, posebno digitalne, ali i fizičke. Naravno da smo kontaktirali advokate i podnećemo krivične prijave, prijave regulatornim telima, tužbe i šta god bude moguće. Ovo su opasne laži i reagovati se mora.

• Imate li podršku i sa kojih mjesta za nastavak rada?

– Finansijsku podršku donatora imamo i dalje, njima je potpuno jasno šta se ovde događa i tu, srećom, velikih promena nema. Što se tiče političke podrške, Evropska komisija stabilno podržava Aleksandra Vučića, šta god nam radio, dok ga Savet Evrope i Evropski parlament kontinuirano kritikuju. Značajne članice EU uglavnom gledaju u stranu zarad sopstvenih poslovnih i političkih interesa, kao i SAD, izražavajući povremeno “zabrinutost”. Istina je da nas finansijski podržavaju, ali javno – uglavnom Vučića. Otprilike, učestvuju u našem finansiranju, ali kada uradimo to sa čim smo aplicirali i budemo predmet napada režima zbog toga što smo dobri u svom poslu, podrže i režim i nas. Režim javno, na TV-u – nas privatno, na nekom radnom doručku. Režim tako dobija privid demokratičnosti, koji Zapadu odgovara da bi pravdali svoje politike pred sopstvenim građanima, a mi stojimo na ledini dok nas “kamenje” zasipa sa svih strana, bez zaklona ili odbrane. Problem je samo u tome što ovo predugo traje i ne može više da se izdrži. Ljudi odlaze iz profesije kao psihičke ruine.

• Šta će se desiti ako Vučić digne ruke od Evropske unije?

– Međunarodne novinarske organizacije su konzistentno uz nas i rade odličan posao, baš kao i naše međunarodne mreže istraživačkih organizacija. Izvanrednu podršku imamo i u domaćem civilnom sektoru. Nevladine organizacije, među kojima su one koje nadziru vitalne funkcije društva, takođe su često predmet užasne propagande, organizovane su i zajedno čine šta mogu da skrenu pažnju u zemlji i van nje na događaje koji se više odavno ni na koji način ne mogu pravdati ili tolerisati. Ali ako jednom Vučić odluči ili bude primoran da i formalno digne ruke od članstva u EU (praktično se ništa pozitivno u tom pravcu ne događa već godinama), režim će biti slobodan da nam radi sve što Vladimir Putin radi po Rusiji. Ne sumnjam da će Vučić i njegovi ljudi, ako se to dogodi, s radošću pogušiti sve naše medije i organizacije – i to ne na nežan način.

• Kako objašnjavate činjenicu da su baš CINS, KRIK i BIRN izabrani kao središnja meta napada kao da ste vi glavni protivnici režima?

– Teško je pogađati misli ovako distortiranog režima, poludelog od moći, novca i odsustva bilo kakvih zakona ili institucija koji bi ih bar malo priveli realnosti. Ali je činjenica da je Vučićevo biračko telo veštačko, izbori neregularni, a ekonomska situacija u zemlji sve teža za obične građane. Istraživački novinari ne objavljuju samo informacije o korupciji, kriminalu i nemoralu vlasti, već i dokaze, što je otprilike razlika između kafanskog nadvikivanja i optužnog predloga u tužilaštvu (jednog dana, kada tužilaštvo ne bude ovako poslušno). Konkretnost i nesumnjiva dokazanost naših otkrića ostavljaju režimu samo još mogućnost ovakvih napada na nas kao osobe: da u nekom selu kod, recimo, Požarevca neka majka sedi, štrika, gleda Pink i misli da sam ja ubica, izdajnik, strani plaćenik i svakako nečovek koji radi o glavi onom divnom čoveku koji izgara da usreći narod. To što ima sve manje da jede majka ne pripisuje Vučiću, nego meni koji ga ometam u procesu usrećenja nje lično, kojoj on pošalje povremeno 20 ili 30 evra koje je i tako oteo od njene penzije.

• Zašto se ljudi u policiji, tužilaštvima, REM-u (Agencija za elektronske medije) u ovoj i sličnim situacijama uglavnom ‘prave mrtvi’?

– Ljudi u Savetu REM-a su tamo upravo da ne bi radili svoj posao, to je evidentno. Broj CINS-ovih priča o tome kako REM krši sopstvene zakone i pravila bez pardona je fascinantan i više smo odustali od bavljenja njima, dokazali smo šta smo imali u vezi s tim. Meni je nejasno kako, kad Vučić već to ne razume, Evropska komisija ne kapira da je ovde svaki mehanizam za rešavanje problema razmontiran, paralisan ili obesmišljen, od REM-a preko Agencije za sprečavanje korupcije, sve do parlamenta i da se strahoviti problemi, podele i ogromno nezadovoljstvo gomilaju tvoreći ekspres-lonac koji će jednog tužnog dana ponovo da eksplodira i napravi težak problem svima, pa i Evropi. Ponovo.

• Šta nam možete reći o saradnji sa sličnim organizacijama u regiji koje se takođe bore za profesionalno i istraživačko novinarstvo?

– Mi smo članica mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), kao i Global Investigative Journalism Network (GIJN), ali i drugih formalnih i neformalnih mreža. Mreže nas čine efikasnijim u praćenju prljavog novca koji lako prelazi granice, za razliku od policija, koje uglavnom ni ne žele da rade svoj posao preterano prilježno u ovom delu Evrope, a naročito prekogranično, bar kada je korupcija u pitanju. Takođe, mreže objedinjuju resurse, odnosno razne “procurele” kolekcije dokumenata i tako i mi možemo da ih koristimo. Treniramo jedni druge u novim tehnikama i veštinama, uključujući i one koje se odnose na bezbednost, koja je, na žalost, i povod za ovaj intervju. Kroz mreže se lakše dolazi i do grantova.

• Za svoj rad dobili ste brojne evropske nagrade, dok iz zemlje uglavnom stižu kritike. Kako objašnjavate ovakav paradoks jer je i vlast u Srbiji, navodno, opredijeljena za evropske vrijednosti?

– Da je vlast opredeljena za evropske vrednosti, ovaj film bi zatvorio TV Pink u roku od nedelju dana. Ali nije. Ova vlast je protivnica evropskih vrednosti i to svakoga dana dokazuje veoma glasno i bezočno. Šta više, u provladinim medijima, EU i SAD su neprekidno pod teškim kritikama i napadima, praktično su postale sinonimi za “neprijatelje” i evroentuzijazam je ova vlast vrlo uspešno, namerno i sistematski svela na manjinsku opciju, što je ucenjivački kapital koji koristi u odnosima sa Zapadom. Naše nagrade su izvor ponosa i nedvosmislen signal da naše kolege u Evropi znaju šta, kako i pod kojim uslovima postižemo, što nije bez značaja novinarkama i novinarima koji o sebi gledaju ovako malignu propagandu. Izlažu se opasnosti, vrhunski rade svoj posao u groznim okolnostima, “veliki” mediji ih razapinju… Istraživačko novinarstvo u Srbiji, zapravo, veoma je razvijeno, samo što ne dolazi do građana zbog kontrole vlasti nad medijima. Tih nekoliko odličnih istraživačkih organizacija u Srbiji je otkrilo dovoljno skandala da se obori 15-ak vlada, samo što mi o tim otkrićima vičemo iz bunara i čuje nas samo šačica prolaznika.

• The New York Times je objavio tekst o novim metodama cenzure u istočnoj Evropi apostrofirajući i Srbiju. Jesu li crtanje meta novinarima za odstrel i drugi oblici zastrašivanja takođe podsticanje na tzv. autocenzuru i mogu li uticati na promjene uređivačkih politika?

– Hvala kolegama što su to objavile, ali nije to ništa novo. Kolegi su zapalili kuću dok je bio u njoj, koleginicu zastrašuju svaki dan zalećući se na nju kolima i čak motociklom, koleginici su obili stan, kolegu prebili, o nama je objavljen katalog groznih laži, sam Vučić ne preza da u nekom od svojih kimilsungovskih nebrojenih nastupa u medijima viče na novinare, vređa ih i etiketira, a o njegovim saradnicima i koalicionim partnerima da i ne govorim, pretnje smrću su neprekidne i bez dovoljno sudskih epiloga… Da počnem sad da ih citiram, ne biste verovali šta slušate. Sve se to događa već godinama. Mediji se ovde dele na one koji rade kako treba, i zato trpe represiju, i one koji rade za režim.

• Koliko je zapravo bitka za slobodne medije važna u procesima demokratizacije tranzicijskih društava?

– Važna je i za svetsko zdravlje. Reporteri bez granica su objavili izveštaj iz kojeg se jasno vidi da smo mogli da prođemo bez pandemije da u Kini postoji sloboda medija, na primer. A sloboda medija u ovim našim državicama što ne mogu da odluče da se odvoje od televizora i prisile političke elite makar na pristojnost, ako ne na zakonito ponašanje, više je posledica tog stiska tajnih službi, velikih biznisa, političkih klika i stranih profitera, više je posledica svega toga. Ne mogu mediji da budu uzrok ničega, zato što nemaju snagu, nemaju moć. Čime mediji sa se suprotstave vlastima? Novcem? Oružjem? Sudstvom? Sve je to na strani entiteta moći koje sam pobrojao. A na Zapadnom Balkanu nikada ni nismo imali ni prava demokratska društva, ni vladavinu prava pa da se zaštitimo na sudovima, niti zaista slobodne i profesionalne medije.

• Da li biste uporedili stanje u medijima u vrijeme režima Slobodana Miloševića i danas? Koliko su te prilike slične, a koliko različite?

– Stanje u medijima je unekoliko drugačije – u međuvremenu smo imali priliku da naučimo kako treba da se radi, što u Miloševićevo vreme uglavnom nije bio slučaj. Danas više ne može da se desi da kriminalac sa 150 zlatnih lančića uđe u redakciju sa po jednim pištoljem u svakoj ruci i zapreti da će sve da nas pobije. I krimosi su ukapirali da to nije baš dobar PR. Nama je [Željko Ražnatović] Arkan došao u redakciju Borbe sa celom jedinicom, garavi, naoružani, nisu im se cevi pošteno ohladile, i postrojio redakciju uza zid. Toga više nema, srećom. Naravno, to činjenicu da većina medija, a posebno onih sa velikim dosegom, radi isto ili slično kao u vreme Slobe, čini gotovo nepodnošljivom. Isti igrači, urednici, vlasnici medija iz Miloševićevog ešalona nemoralnih pljačkaša koji su pritajeni i skriveni preživeli proevropske vlade zanete u samouništenje korupcijom, izmileli su pod Vučićem i sada godinama, postojano uveravaju narod kako su devedesete bile odlične, godine ponosnog otpora Srbije.

Istovremeno, međutim, formirala se povelika grupa onih koji hoće da se bore za dobre medije i dobro novinarstvo, okupili smo se u organizacije, grupe, medije, asocijacije. Znate, iako nas gaze, iako se osipamo, priključuju nam se mladi koji nisu doživeli devedesete. Oni danas čuvaju i gaje seme novinarstva kakvo treba da bude, iz kojeg će, ako izvučemo glave iz zadnjica, jednog dana izrasti pristojno informisanje koje neće imati nikakvu dilemu da li je Ratko Mladić heroj ili zločinac, a nadam se ni u vezi sa mnogo finijim društvenim vrednostima.

• Šta se može očekivati kada su nezavisni mediji u pitanju s obzirom da su izbori na svim nivoima vlasti sve bliži?

– Represija. To očekujem. Jer, Vučićeva većinica je toliko mala i toliko veštačka, da sebi više ne sme da dozvoli te male medijske poraze, niti, naravno, sve skandale koje istraživački novinari na nedeljnom nivou otkrivaju i objavljuju. U slučaju da izgubi izbore, jedino što vidim kao mogućnost je da pribegne vrlo oštrim merama suzbijanja onoga što je ostalo od demokratije, ljudskih i građanskih prava, pa i prava na izražavanje i slobodu medija.

• Da li biste ocijenili rezultate referenduma o promjeni Ustava Srbije koji su mnogi unaprijed vidjeli kao probu za aprilske izbore?

– Bila je to pokazna vežba iz kooptirane države sa hinjenom demokratijom. Odlučivalo se o izmeni Ustava koja namerno nije objašnjena, pa su se birači izjašnjavali o tome da li veruju Vučiću ili ne. Same izmene su kozmetičke i ni na koji način ne popravljaju pravosuđe u Srbiji, pa je ovo bilo ogromno arčenje para i vremena. Na većini biračkih mesta na kojima ima opozicionih posmatrača ubedljivo je pobedilo “ne”, a na onim gde ih nije bilo pobedilo je “da”. Izlaznost na posmatranim biračkim mestima bila je ispod trećine, a na ostalim je glasalo i po 100 procenata birača. Siguran sam da većina građana želi da se ova vlast zameni nekom koja će omogućiti slobodu medija, da možemo da radimo kao ljudi, bez straha, kao i bar minimalno dostojanstven život. Ako se to ne dogodi, Srbija će doživeti tešku krizu iz koje je pitanje da li ima motiva, snage i, na kraju krajeva, novca, da se izvuče.