Kada je umro Miljenko Smoje, jedan hrvatski kolumnista napisao je nekrolog u dve kratke rečenice:
,,Umro je Miljenko Smoje. Ko zna ko je bio Smoje – zna, ko ne zna – ne vredi mu objašnjavati“.
Pa ipak, možda vredi ,,objašnjavati“ ko je bio Teofil Pančić, jer i on je dosledno objašnjavao šta god je bilo potrebno, i onda kada je malo ko bio kadar da čuje: ko zbog, može biti, nedostatka kapaciteta da čuje, a ko zato što je oportuno procenio da mu nije isplativo da čuje.
Možda vredi podsetiti, baš u njegovom stilu, ,,čega je ime Teofil Pančić?“. Teofil Pančić je ime časnog i odvažnog novinara i publiciste, to je ime onoga koji se i u ovakvoj žabokrečini od javne scene usuđuje da rasuđuje svojom glavom i sasvim mirno pristaje na cenu koja, zarad takve ,,nepodopštine“, mora da se plati.
Teofil Pančić, ime autora koji se ne libi da stane na vetrometinu lokalnog blebetanja, dok se tiha većina međusobno ljubazno osmehuje, preplašena da ne izgovori nešto što nije ispražnjeno od svakog smisla, da slučajno ne iskorači iz svoje zaštićene prazne ljušture.
Ime onoga koji ne kalkuliše i ostaje svoj i onda kada prolazi kroz usputna čaršijska ,,opanjkavanja“, nekada i od strane ,,svojih“.
Ali malo ko je kao čovek kojem je ime Teofil Pančić uspevao da ni takvima ne zameri mnogo, da ne bude osvetoljubiv, da ne uzvraća istom merom, da blagonaklono kaže ,,Ma pusti…“.
Dalje, Teofil Pančić je ime čoveka koji je na javnoj sceni kao malo ko bio lišen žudnje za famoznim vertikalnim napredovanjem u profesionalnoj i društvenoj sferi, sasvim distanciran od interesnog umrežavanja, od osvajanja pozicija moći, malograđanskog imperativa nezameranja kad i kome nije zgodno (a nikad ,,nije zgodno“, i tako dalje)…
Ime čoveka koji je kao malo ko bio imun na forsiranje onog lajfstajla koji, pored svega ostalog, služi poput ausvajsa za ovaj naš tugaljivi varoški fenseraj.
Uostalom, proslavio je ,,osamdesettrojku“ u svojim kolumnama, malo koja linija gradskog saobraćaja doživela je takvu literarizovanost.
Ne samo to, ta šklopocija od busa u njegovim tekstovima postajala je vesnik i simbol naše propasti, pa bi zavredela i jedan esej na temu ,,Osamdesettrojka u kolumnama Teofila Pančića“.
Teofil Pančić je i ime onoga koji je posvećeni čitalac, onaj preko koga smo otkrivali neke do tada neznane pisce, koji je smišljao nove i čudnovate kovanice, koji nas je vodio i kroz film, muziku, pozorište, obrazovaniji od mnogog ovdašnjeg uglednog delatnika temeljno posvećenog ,,pravljenju karijere“.
Teofil nije pravio karijeru, on je živeo ono što radi, i obrnuto.
Teofil, to je i ime jednog koji je bio bez naloga na društvenim mrežama, ali ne zato što nije razumeo njihov uticaj i veliku promenu koju su donele nego iz sasvim drugih razloga.
Možete li da zamislite tog po imenu Teofil kako se satima bakće s nekim rendom glupakom ili pokvarenjakom koji je uzeo da ,,smatra i ukazuje“ na sred elektronske tarabe? Stvarno, možete li da zamislite Teofila kako pravi ,,selfi“ u kafiću historikal Vračara, pa ga onda kači na Instagram?
Teofila koji na mrežama reklamira svoju novu knjigu, kolumnu, koji se (samo)brendira i, uopšte uzevši, radi na ,,sopstvenoj populaciji“?
Teofila koji se ovih dana slika na studentskom protestu, pa šalje ,,selfije“ naokolo, da se za svaki slučaj zapljune? Ni ja.
Svega toga je ime Teofil Pančić, i još mnogo čega što ne može da stane u predviđeni broj karaktera, ali ne bi on to zamerio, znao je šta su karakteri i šta je karakter, a nije zamerao ni zbog mnogo grđih stvari.
Putuj mirno, Teofile, i hvala ti za sve.
Autorka teksta je dramaturškinja i profesorka FDU.
Izvor: Danas
