EN
Grad Subotica nedavno je našoj redakciji zvanično odgovorio da su troškovi kostimiranja i šminkanja u medijskim prilozima prihvatljiv izdatak.
Šta više, Gradska kuća tvrdi da je pisana potvrda Vladana Stefanovića, vlasnika Televizije Subotica, dovoljan dokaz da je dvadeset „kratkih medijskih priloga“ Milana Švelja, iz sufinansiranog projekta njegovog „Video kreativa tima“, lane zaista emitovano na pomenutoj televiziji.
Ovaj detalj veoma je važan.
Sto dvadeset Subotičana, koje smo anketirali pre više od dva meseca, niti iko s kim smo potom razgovarali, nije znao ništa da nam kaže o Šveljovim prilozima koje je naš grad lane, podsetimo, platio 2.500.000 dinara. Ne znate o tome ništa, izvesno, ni vi, dok čitate ovaj komentar.
Pomenutih 2.500.000 dinara samo je polovina ukupne vrednosti Šveljovog subotičkog projekta. Posredi je deo koji su Subotičani finansirali na predlog medijske komisije koja se formira svake godine iznova.
Nigde u projektnoj dokumentaciji „Video kretaiva tima“, dobijenoj od Grada Subotice, ni posle pedesetog čitanja, nismo uspeli da pronađemo dokaz da je Milan Šveljo zaista obezbedio drugu polovinu sredstava iz vlastitih izvora.
Na koncu, ni Vladan Stefanović, čija je Televizija Subotica platforma za sve Šveljove projekte, ni sam Šveljo, nisu pristali da našoj redakciji proslede snimke dvadeset „kratkih medijskih projekata do pet minuta“, koji su, pojedinačno, Subotičane koštali po 125.000 dinara (ukupno 250.000). Kakva osionost i bahatost!
Šveljovi sufinansirani medijski prilozi iz drugih gradova, objavljeni na „Jutjubu“, u proseku ne traju duže od minut i po do dva i u njima nismo naišli na kostimirane i našminkane aktere.
Dostavljanje Šveljovih medijskih priloga snimljenih u okviru njegovog lanskog subotičkog projekta, bilo bi od nesumnjivog javnog značaja. Uostalom, to je i obaveza učesnika projekta prema javnosti koja ima pravo da ostvari uvid u (medijski) proizvod u koji je uložila toliki novac.
Mogli bismo tada da proverimo Šveljovu tvrdnju da je tim prilozima podigao ekološku svest Subotičana. Potom, mogli bismo da proverimo i jesu li novinari i njihovi sagovornici u tim prilozima zaista bili kostimirani i našminkani.
Ko nije pročitao naše ranije objave, Šveljo je uslugu kostimiranja i šminkanja firmi „V Production“ Vladana Stefanovića platio 320.000 dinara od ukupno 2.500.000, koliko je lane dobio od Grada Subotice.
Poređenja radi, Subotica je prošle godine za celokupan rad privremenog smeštaja za beskućnike izdvojila ukupno 500.000 dinara.
Da ne pominjemo notornu činjenicu da Milan Šveljo nije novinar, već snimatelj iz Crvenke, koji je prošle godine osnovao firmu u vreme raspisivanja medijskih konkursa i odmah na njima, narod bi rekao – na lepe oči, dobio oko 55.000 evra.
Skoro sav taj novac, a naše istraživanje je to nesumnjivo dokazalo, prebacivao je organizacijama i firmama koje učestvuju na medijskim konkursima, a njihovi zastupnici su povezani sa medijskim organizacijama Vladana Stefanovića. Povrh svega toga, Šveljo je sa uskim krugom međusobno povezanih firmi i oraganizacija razmenjivao fakture za istovetne usluge na fakturama koje međusobno liče kao jaje jajetu.
Sve to nije sprečilo Gradsku kuću da ove godine ponovo oformi komisiju u kojoj su većinu činili članovi bliski Stefanovićevim medijskim organizacijama. Ta komisija je, kao po nečijoj naredbi, firmi Milana Švelja, uprkos svemu ovde navedenom, ponovo dodelila 2.500.000 dinara, a gradonačelnik je sve to mirno potpisao.
Zašto neko drugi, bilo ko, na primer vi koji čitate ovaj tekst, ekspresno, koliko danas, ne osnujete preduzeće i ne pokupite, onako u prolazu, sedamdesetak hiljada evra finansijskog kajmaka od države koja, pritom, tvrdi da vodi odgovornu ekonomsku politiku i štedi na svakom koraku?
Kako se dogodilo da država, najpre, privoli penzionere da pristanu na smanjenje svojih zarađenih penzija radi nacionalne štednje i izbegavanja opšteg bankrota, a da potom profesionalnoj medijskoj zajednici do lane potpuno nepoznatom Milanu Švelju, u okolnostima koje ovde precizno navodimo, galantno pokloni desetine hiljada evra?
Niko ne treba da bude iznenađen ako jednog dana, uz troškove šminkanja i kostimiranja, u sufinansiranim medijskim projektima budemo plaćali dodatne „usluge“ suflera i inspicijenata. Kada medijske konkurse pretvorite u društvenu tragikomediju, neka to bude potpuni teatar apsurda, sa finansijskim pevanjem i pucanjem do svog poslednjeg čina koji je, ipak, neminovan.
