Cirkus

Telekom je to potvrdio izjavom svog direktora: „Kupovina kablovskih operatera je deo naše strategije u poslednje tri godine. Kada je reč o Pošti net, mi smo kupili deo infrastrukture koji je vezan za kablovski internet servis. Korisnici Pošte net imaće bolji internet i veći broj televizijskih kanala nego što su do sada imali“.

Bez obzira na samouveren ton saopštenja i izjave, transakcija je neizbežno otvorila dva pitanja – jedno u vezi sa ljudskim pravima i zaštitom privatnosti korisnika usluga, jer je Pošta lične podatke korisnika bez njihove saglasnosti predala Telekomu, a drugo u vezi sa valjanošću pravnog posla generalno, jer je Telekomu omogućeno da na netransparentan način proširi svoju infrastrukturu i broj korisnika.

Odgovor na prvo pitanje je jednostavan. Nema dileme da je Pošta bila u obavezi da korisnike svojih usluga obavesti o svojoj nameri i da zatraži i pribavi njihovu saglasnost za ustupanje njihovih ličnih podataka Telekomu. To je morala da uradi pre nego što je podatke ustupila, a pošto to nije uradila prekršila je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Nimalo ne menja stvar i besmisleno je naknadno saopštenje Pošte da je o prenosu ličnih podataka „konsultovan Poverenik za zaštitu podataka“, a još je besmislenije to što je i nakon Poverenikovog demantija (kome su kontrolisani mediji uskratili publicitet) Pošta nastavila da obmanjuje javnost ponavljajući da je Poverenik bio konsultovan.

Drugo pitanje je složenije, zanimljivo sa brojnih aspekata, od formalne zakonitosti preko ekonomske opravdanosti do nelojalne konkurencije kao mogućeg motiva.

Tako ljudi iz sindikata Pošte kažu da je prodaja njihovog kablovskog operatera bez tendera još jedan presedan u poslovanju javnih preduzeća, zbog čega sumnjaju u nameštenu prodaju. Kažu i da se krije informacija o ceni od oko 60 miliona evra, a da je pre dve godine odbijena gotovo dvostruko veća ponuda druge kompanije.

I zainteresovana kompanija SBB je saopštila da je uputila zvanično pismo premijerki Brnabić, sa zahtevom da Vlada objasni zašto za prodaju javne imovine nije raspisan tender, ukazujući na nezakonitost odluke da se takva imovina ustupa bilo kome na netransparentan način. Za sada nije stigao nikakav odgovor.

Prodaja bez tendera, nepoznata cena, potpuna netransparentnost, nedopustivi u raspolaganju javnim resursima, ostavljaju javnost bez relevantnih informacija i pothranjuju mnoge sumnje. Ali iako su netransparentno i neodgovorno raspolaganje javnim resursima i ekstremno nekorektan odnos prema ličnim podacima građana nešto na šta je naša javnost gotovo oguglala, ovaj posao je doneo i nešto što, čak i za naše konfuzne prilike, deluje neverovatno.

Direktori Telekoma i Pošte su javnosti demonstrirali da ne znaju šta su kupili, odnosno prodali.

Direktor Telekoma Lučić kaže da je ta kompanije od Pošte neta kupila „infrastrukturu u vezi sa kablovskim i internet servisom“, a v.d. direktora Pošte Đorđević da „optička infrastruktura nije na prodaju“. I još, u vezi s prodajom bez tendera: „Dobili smo mišljenje Ministarstva finansija da se ne radi o javnoj svojini, obzirom da nisu prodata nikakva sredstva već se radi o korisnicima, a korisnici nisu javna svojina“.

Ovaj stav u vezi s korisnicima je zanimljiv, asocijativan. Podseća na prodaju dogovorenu u privatnom stočarskom aranžmanu gde ovce samo još treba prebrojati. Ali za ovu priliku je zanimljivije to što na direktno pitanje novinara – kako onda Telekom kaže da je kupio infrastrukturu – direktor Pošte odgovara: „To morate da pitate njih, infrastruktura Pošte Srbije nije na prodaju. Optička infrastruktura je nešto što je blago i predstavlja veliku vrednost za Poštu“.

Gde još direktori dva državna preduzeća sebi mogu da dopuste ovakvu žonglersku komunikaciju? Da li oni misle da je svest građana Srbije (pravih vlasnika oba preduzeća) na nivou majmuna? I zar kombinacija države, žonglera i majmuna ne asocira na cirkus? Ako ne na državni cirkus ono na cirkus od države.