ENNa sholastičko pitanje iz jučerašnjeg teksta upućeno Borisu Tadiću „Zabranjujete knjige, zabranjujete citate – šta je sledeće?“, predsednikov odgovor je stigao ekspresno: sa Televizije B92 oteran je Ljubomir Živkov čija je mala autorska emisija pod imenom „Retrovizor“, nakon osam godina postojanja, ukinuta jednim telefonskim pozivom. Poslednji „Retrovizor“ emitovan je u nedelju 13. septembra, u svom uobičajenom terminu: na kraju emisije „Vesti“. Šesnaest sati kasnije, u ponedeljak u 11 sati, Živkova su pozvali sa TV B92 i saopštili mu da zbog „ekonomske krize“ prekidaju svaku saradnju s njim; kao što obično biva u korporativnim kompanijama partijskog tipa – osoba koja je pozvala Živkova da mu saopšti ukinuće, nije iz ešalona vodećih likova ove Kuće, već tehničko lice zaduženo za kuririsku dostavu telefonom. Takav oblik bezlične cenzure (Veran Matić ni luk jeo, Boris Tadić ni luk mirisao) već je postao integralni deo uređivačke politike B92, ćerke-firme nešto malo veće kompanije pod zagonetnim imenom „Demokratska stranka Borisa Tadića“.
Dinkićev Zakon o informisanju, smehotresna presuda Vrhovnog suda Srbije glede Tijanića u citatima, i otkaz Ljubomiru Živkovu sa TV B92 – delovi su istog političkog projekta koji cenzuru shvata kao efikasnu toljagu u borbi sa unutrašnjim neprijateljima čija kritika Borisa Tadića ili Mlađana Dinkića ili Vuka Jeremića ili Aleksandra Tijanića direktno podriva nacionalne interese njihove Srbije.
Za čitaoce e-novina prenosimo poslednji „Retrovizor“. Neka mu je laka Tadićeva zemlja Srbija!
Pripremio: Petar Luković
Retrovizor: Junak našeg doba
(13. septembar 2009)
Boris Tadić je ove sedmice prevazišao sebe: otvorio je školu, zaveštao organe, bodrio fudbalere, sokolio članove Demokratske stranke koji su se osetili malko zapostavljenim usled toga što njihov predvodnik vodi toliko računa o Srbiji, ali i o srpstvu gde god se potonje zadesilo.
Otvarajući na Palama osmoljetku zvanu „Srbija“ pomenuti udarnik je rekao: „Srbija, kojoj sam ja predsednik, ima svoju odgovornost, gde god da živi naš narod. Srbija nije odgovorna samo za građane Srbije, Srbija je odgovorna za ljude koji nose naše ime. […] Veliko je zadovoljstvo i za nas u Srbiji da imate školu u kojoj ćete učiti naš jezik i kulturu!”.
Srbija je za školu u drugoj državi priložila oko dva miliona evra, ali se tu neće stati, predsednik je obećao da će škola dobiti i sportsku dvoranu – da mu je umesto sporta na srcu muzika škola bi od Srbije dobila koncertnu dvoranu, recording studio…
Visoki gost bio bi najbolji govornik da se mikrofona nije latio visoki domaćin, Tadićev pobro Milorad, koji proreče da će možda baš u toj školi maturirati budući predsednik vlade Republike Srpske to jest budući on! Nije rekao da će tu stasati novi Tesla, Mokranjac ili Andrić, koga Bošnjaci i Hrvati neće moći da svojataju jer će mu u đačkoj knjižici pisati “Srbija”, za Dodika je biti predsednik vlade Republike Srpske nešto najuzvišenije što se zamisliti može.
Idila između srpskih velikaša nastavljena je na Marakani gde se Dodik navijajući za srbijansku reprezentaciju koliko-toliko odužio za otvaranje škole. Predsednik Republike zaveštao je organe, i posle Tadića Tadić, pri čemu na VMA nije nagovestio da li ih ostavlja svim građanima Srbije ili Srbima u rasejanju koji nose naše ime, Glavnom odboru svoje stranke rekao je da nema opuštanja, biće otpuštanja, tako nekako, zaveštao im je i rečenicu koju će odgonetati generacije ekonomista: „Ako bude otpuštanja ljudi u administraciji, to će značiti obezbeđivanje novih radnih mesta u privredi“ – ne razbiram hoće li otpuštene državne činovnike čekati novo radno mesto u fabrici i zemljoradničkoj zadruzi, ili će na nova radna mesta (proistekla neznano kako iz tragedije smanjivanja birokratije) konkurisati sasma drugi ljudi, koji nisu osetili blagodat državne službe.
Pošto njegovo gostovanje na Palama nije svuda izazvalo zasluženo oduševljenje, predsednik Srbije izjavio je da bi sutra u Raškoj ili Sandžaku otvorio školu zvanu “Bosna”, otvoriću vam koliko hoćete škola, kakvog vam drago imena, samo da ja u njima ne radim (potonje nije rekao predsednik Srbije, ovo je meni grešnom prošlu kroz glavu).
Na Marakani kao da sam u jedan mah ugledao lice doktora Bojića, bilo mi je toplo oko srca što vidim bar nekog iz JUL-a, Dačić na svečanoj tribini, uz Tadića i Dodika, a Bojić u radnoj uniformi sa ekipom prve pomoći, posle vidim da su dežurali i studenti privatnog fakulteta Medical School gde je Bojić dekan.
Rubrika “gde su, šta rade”, posvećena je Vojislavu Koštunici, doktoru ustavnog, međunarodnog i svakog drugog prava osim prava na samoopredeljenje: ne zna se gde je ni šta radi, ali mu se u pustinji njegovog opozicionarstva javilo da prevremeni izbori nemaju alternativu.
“Dveri” su smislile da bračni drugovi svak sa svojim porodom prošetaju ulicama Beograda, što ovi praktikuju i inače, ali su se sada odazvali u još većem broju te su se saborno vinuli do Zoološkog vrta gde su ih čekale karte u pola cene; ove sedmice umrla je nastarija osoba na svetu (115 g) što je u neku ruku pravično, a opet, baš takve vesti ubijaju ono malo nade u besmrtnost.
