Čitamo kako piše

Mi­ni­star kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja Dra­gan Ko­ja­di­no­vić je za „No­vo­sti“ po­no­vio da je nje­go­vo mi­ni­star­stvo, na zah­tev Re­pu­blič­ke ra­di­o­di­fu­zne agen­ci­je, da­lo tu­ma­če­nje čla­na za­ko­na po ko­me za na­ci­o­nal­nu fre­kven­ci­ju ne mo­že da kon­ku­ri­še kom­pa­ni­ja sa vi­še od 49 od­sto stra­nog ka­pi­ta­la.
– To je sa­mo mi­šlje­nje, ni­je oba­ve­zu­ju­će, a od­lu­ka je na Ra­di­o­di­fu­znoj agen­ci­ji, ko­ja je, oči­gled­no, pri­hva­ti­la naš stav – re­kao je Ko­ja­di­no­vić. – U tu­ma­če­nju ni­smo na­vo­di­li ni jed­no ime, jer za­kon va­ži za sve, a oči­gled­no je da je za­ko­no­da­vac že­leo da za­šti­ti na­ci­o­nal­no do­bro dr­ža­ve, fre­kven­ci­je, od mo­guć­no­sti da stra­ni ka­pi­tal u pot­pu­no­sti ko­ri­sti taj re­surs.

Ot­kud da je od Mi­ni­star­stva za kul­tu­ru i in­for­mi­sa­nje tra­že­no tu­ma­če­nje Za­ko­na o ra­di­o­di­fu­zi­ji? Zar to ni­je eks­klu­ziv­no pra­vo za­ko­no­dav­ca – Skup­šti­ne Sr­bi­je?

– Mi­ni­star­stvo na či­jem sam če­lu je bi­lo za­du­že­no za iz­ra­du Na­cr­ta za­ko­na o ra­di­o­di­fu­zi­ji, ko­ji su, ka­sni­je, usvo­ji­li po­sla­ni­ci Skup­šti­ne Sr­bi­je. Da­kle, kon­sul­to­va­li su nas kao pred­la­ga­ča za­ko­na, a nji­ho­vo je pra­vo da tra­že tu­ma­če­nje i od dru­gih. Na pri­mer, ne­kih od­bo­ra Na­rod­ne Skup­šti­ne.

Za­što je bi­lo po­treb­no do­dat­no tu­ma­če­nje, ako je, ka­ko ka­že­te, za­kon ja­san?

– Re­pu­blič­ka ra­di­o­di­fu­zna agen­ci­ja je ne­za­vi­sno re­gu­la­tiv­no te­lo, ima­ju svoj sta­tut i ak­ta po ko­ji­ma ra­de. Ne ula­zim u raz­log nji­ho­vog zah­te­va da na­še mi­ni­star­stvo pro­tu­ma­či od­red­be Za­ko­na, ali pret­po­sta­vljam da su hte­li da bu­du si­gur­ni pri do­no­še­nju od­lu­ke.

Ka­ko vi oce­nju­je­te kon­kurs na ko­me je do­volj­no da ne­ko sa 500 evra osni­vač­kog ulo­ga re­gi­stru­je fir­mu i kon­ku­ri­še za na­ci­o­nal­nu fre­kven­ci­ju, ko­ja je, pre­ma Va­šim re­či­ma, na­ci­o­nal­no bla­go?

– To je­ste, sva­ka­ko, ap­surd, ali, na­la­zi­mo se na po­čet­ku de­mo­kra­ti­za­ci­je dru­štva i pi­ta­nje je da li mo­že­mo od­mah da pri­me­nju­je­mo sve za­ko­ne evrop­skih ze­ma­lja, ili mo­ra­mo da ih uskla­di­mo sa pri­li­ka­ma u Sr­bi­ji. Jer, ne mo­gu sve od­red­be evrop­skog za­ko­no­dav­stva da bu­du ade­kvat­no pri­me­nje­ne i u na­šoj prak­si. Ova­kvom po­de­lom fre­kven­ci­ja bi­će re­šen do­sa­da­šnji ha­os u obla­sti ra­di­o­di­fu­zi­je, ali bo­jim se da će dra­stič­no i dra­ma­tič­no po­sku­pe­ti pro­iz­vod­nja pro­gra­ma, jer ne­će vi­še mo­ći fil­mo­vi da se ku­pu­ju za sto do­la­ra, već za pet, de­set i vi­še hi­lja­da do­la­ra. To mno­ge sta­ni­ce ne­će mo­ći da iz­dr­že, pa će se u ne­koj sle­de­ćoj fa­zi uga­si­ti, ili će ih, opet, ku­pi­ti stran­ci ko­ji će se pri­ka­za­ti kao do­ma­ći. Mi­slim da je tre­ba­lo na­ći for­mu­lu po ko­joj bi dr­ža­va za­šti­ti­la do­ma­će TV sta­ni­ce, ali i isto­vre­me­no pu­sti­la stran­ce da ula­žu u naš me­dij­ski pro­stor.

V.S. Petrović