Ćorak?!

BEOGRAD – U istrazi ubistva novinara Slavka Ćuruvije, koja već pet i po godina tapka u mestu, do sada su bila samo dva ozbiljnija pokušaja policije da se taj slučaj rasvetli! Prvi put sve je neslavno propalo kada je početkom 2001. godine stopirana istraga policijske grupe „Poskok“ na čelu sa Ljubom Milanovićem, o čemu je Kurir nedavno pisao. Drugi slučaj, za koji se do sada nije znalo, dogodio se za vreme vanrednog stanja 2003. godine, kada je čak uhapšen i jedan od osumnjičenih!

Pod „osnovanom sumnjom da je 11. aprila 1999. godine izvršio krivično delo ubistva, član 47. KZRS nad Slavkom Ćuruvijom“ operativci UBPOK „lišili su slobode“ bivšeg operativca RDB Ratka Romića (42), koji je u vreme hapšenja bio zaposlen u MUP Srbije! Hapšenje je obavljeno 2. aprila 2003. godine, ali o tome u analima „Sablje“ nigde nema ni pomena, iako je u to vreme iz vladinog Biroa za komunikacije sve praštalo od spektakularnih informacija o hapšenjima kriminalaca, sudija, advokata…

Prema zvaničnoj evidenciji, Ratko Romić je prvobitno uhapšen zbog sumnje da „zna kretanje i trenutni boravak osumnjičenih za izvršenje atentata na premijera Zorana Đinđića“, a 22. aprila 2003. godine zvanično mu je određeno „zadržavanje u pritvoru“ zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Slavka Ćuruvije. Kako se iz dokumentacije o Romićevom slučaju može videti, on je u pritvoru ostao do 9. juna 2003. godine, a protiv njega nikada nije pokrenut bilo kakav postupak.

Umesto toga, zbog „neosnovanog lišavanja slobode“ u trajanju od 69 dana, Ratko Romić je tužio državu, a prvostepeni sud je naložio državi da mu isplati milion dinara odštete! Ime Ratka Romića i pre ovog hapšenja često je dovođeno u vezu sa ubistvom Slavka Ćuruvije, a najčešće „u paketu“ sa Miroslavom Mikijem Kurakom, takođe bivšim operativcem RDB.

Kako se spekulisalo u javnosti, njih dvojica bili su angažovani da sa belim „golfom“, za koji je utvrđeno da je vlasništvo RDB, sa lica mesta odvezu napadače na Ćuruviju i njegovu suprugu Branku. O umešanosti RDB u ubistvo Ćuruvije, međutim, najbolje govori tajni dokument „Ćuran“, iz kojeg se vidi da je on praćen neposredno pred ubistvo, te da je u praćenju učestvovao veliki broj agenata tajne policije.

Tokom dvomesečne istrage, Romić je inspektorima UBPOK uporno ponavljao da nema nikakve veze sa ubistvom poznatog novinara. Nije mogla da ga slomi ni tortura kojoj je, prema sopstvenim rečima, bio izložen. Ono što je, međutim, posebno zanimljivo jeste način na koji je Romić javnost upoznao o preživljenoj torturi za vreme „Sablje“.

Naime, Romić se pojavio kao svedok u Specijalnom sudu na suđenju osumnjičenima za ubistvo Ivana Stambolića i neuspeli atentat na Vuka Draškovića u Budvi, ali uz priču o torturi koju je pretrpeo uopšte nije pominjao pritisak da prizna učešće u Ćuruvijinom ubistvu.

Umesto toga, Romić je rekao da su ga operativci pritiskali da optuži svog bivšeg šefa Radomira Markovića, a posebno „u njegovom kompromitujućem odnosu sa Vojislavom Koštunicom“! Inače, u vreme ubistva Slavka Ćuruvije, Ratko Romić je bio jedan od načelnika u RDB. Iz tajne policije najuren je odmah po dolasku novog rukovodstva, februara 2001. godine, kada je sa još 470 ljudi iz RDB prebačen u MUP Srbije.

R.K.