EN
Corax, čija je promocija knjige “Bez reči” održana juče, i to u izdanju Dan Grafa, smatra da se nismo odmakli od tog početka pre 25 godina, objašnjavajući da smo i dalje pačurlija koja uzvikuje “ga, ga, ga” kao što kaže pesma “Pačija škola” Jovana Jovanovića Zmaja.
– Ja neću odustati od crtanja karikatura, iako imam velikih zdravstevnih problema. Snalazim se nekako i ispunjavam svoj svakodnevni zadatak. Zašto kažem svakodnevni? Jer su moje karikature upravo reakcija na svakodnevne događaje. Pa tako i ja reagujem kako događaji diktiraju. Čini mi se da se svakog dana ritam kad primetim nešto što se dešava, naročito u politici, i pretočim to u karikaturu. To je kao onaj osećaj kao kad vas doktor udari čekićem po kolenu pa se trgnete.
* Crtali ste Slobodana Miloševića i ljude iz njegovog okruženja, pa potom demokrate, a sada Vučića i njegov režim. Da li možete da izvučete neku zajedničku crtu svim njihovim karikaturama?
– Meni je zapravo neverovatno kako se stvari ponavljaju. Svi ti akteri koje sam kritikovao tada i svi akteri koje kritikujem sada ponavljaju iste stvari. Karikaturama koje sam objavio pre trideset godina sada mogu samo da promenim likove i njihova poruka će biti ista. To je naš paradoks – vreme prolazi a mi stojimo u mestu.
* Aleksandar Vučić je osvojio još jedan predsednički mandat. Kako vidite političku situaciju u Srbiji?
– Sve ono što smo trebali da uradimo nismo uradili i to nam se obija o glavu. Na primer, sve što se godinama dešava u vezi sa Kosovom – da smo ranije nešto uradili možda bi se stvari drugačije odigrale i možda ne bismo imali probleme koje sada imamo. Moje mišljenje je da režim u trenutnoj političkoj situaciji nema nikakvog plana, sve je to stihija. Čini mi se da se stvari dešavaju od danas do sutra. Nema vizije kako ćemo dalje živeti. Politika mi izgleda kao nešto što je za jednodnevnu upotrebu.
* Šta mislite, da li se Vučić nervira zbog vaših karikatura, odnosno karikatura na kojima je on?
– Ne znam zaista. Ni kada sam crtao Slobodana Miloševića nisam znao šta on misli o mojim karikaturama. Jednom me je Milan Milutinović, tadašnji predsednik Srbije, pozvao na kafu, pre nego što je otišao u Hag, i rekao mi kako skuplja moje karikature. Izvadio je ispod stola moje zbirke koje su tada bile zaplenjene: “Lopovi i žandari” i “Šta je – tu je” i kaže mi kako mu ih je služba dala. Rekao mi je i to da je predlagao Miloševiću da u nekom stranom časopisu zakupe dve stranice na kojima bi se objavljivale moje karikature kako bi svetu pokazali da u Srbiji vlada demokratija, ali Milošević to nije prihvatio.
* Pa šta mislite onda, koliko ćete još crtati Vučića i njegove saradnike/ce?
– To ne zavisi od mene, ali ja svakako neću odustati.
* A koga najviše volite da crtate? Inspiriše li vas neko posebno?
– Iskreno da vam kažem, ja ne volim nikog da crtam. Nemam posebne afinitete ni prema kome. Kako se događaji odvijaju, tako reagujem. Ovde je Vučić jednostavno u prvom planu. On je neverovatan lik, koga bi, da tako kažem, psihijatri mogli bolje da definišu nego ja.
* Bili ste baš aktivni tokom ekoloških protesta. Mislite li da će se nastaviti?
– Smatram da je to jedna vrlo važna opcija. Na mnogo ljudi utiče ekologija i šta se u vezi toga dešava u našoj zemlji. Mnogi to razumeju i imaju potrebu da se usprotive. Svi osećamo to, nema tu nikakve ideologije, to je borba za opstanak.
* Šta mislite o ratu u Ukrajini i postupcima Putina i njegovog režima? Ima li kraja ratu?
– To što se dešava je fašizam. Inače, nisam baba Vanga, ne bih mogao da dam prognoze šta će biti, ali naravno da bih želeo da rat prestane, da se Rusi povuku i da Ukrajina dobije šansu da se razvija.
