ENBranu sam i upoznao povodom reči – njegovih reči – i to ne tako davno, pre samo sedam ili osam godina. Bio je, naime, odlučio da u jednoj knjizi sabere izbor svojih novinskih komentara, objavljivanih u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji između VIII sednice i privremenog olakšanja posle Dejtonskog sporazuma i relativnog uspeha građanskog i studentskog protesta 96/97. Ni danas ne znam kako je nabasao baš na mene kao urednika jedne skromne, nekomercijalne edicije u ono vreme nepoćudnih, žanrovski različitih tekstova. Urednik amater imao je da za štampu upripodobi knjigu urednika profesionalca! Takav početni raspored snaga ništa dobro nije obećavao. No, ispostavilo se da još važi ona pouka starih novinara da je dobro odabran naslov pouzdan znak da je pola posla već obavljeno. Autor i urednik – obojica manje ili više skeptici, pesimisti i, poneki zajednički prijatelj bi rekao, kinici u izvornom značenju reči – lako su se već kod prvog susreta, složili oko naslova knjige: ona će se zvati Prvih deset godina: 1987-1997.
Da bi se uvidelo da je upravo taj naslov već tada bio sasvim prikladan, mnogima je trebalo da sačekaju da započne, pa i dobrano poodmakne i druga dekada u toj „rđavoj beskonačnosti“. Protekle su već njene dve trećine, a mi se, kao što je Brana voleo da kaže, ne izbavismo. Čovek temeljito obrazovan u različitim oblastima – od književnosti, preko filozofije, istorije, pa sve do „moje“ sociologije – on je svoju ogromnu erudiciju koristio ne da bi zgodnim dosetkama ili obrtima opsenjivao prostotu, nego je svoje znanje umeo nenametljivo da stavlja u službu razumevanja najdubljih slojeva političkih, društvenih i kolektivno-psiholoških pojava i procesa. Ukratko: on je dobro znao da je modernizacija, demokratizacija i evropeizacija jednog opasno zapuštenog društva i sasvim rastrojene države, stvar dugotrajna i mukotrpna. Zato nije nasedao prividima, nije se prepuštao lažnim nadama i zadovoljavao manjim zlom. To je mnogima smetalo – katkad, priznajem, i meni. Brana je uvažavao samo racionalnu argumentaciju, koju sagovornici često nisu imali strpljenja ili pak moći da podastru.
Priznajući mu sada – na žalost, prekasno! – da je i za našeg poslednjeg dužeg razgovora bio u pravu, poslužiću se, po sećanju, rečima jednog velikog filozofa, Aleksisa de Tokvila, koga je i Brana voleo da navodi: Nije dovoljno oboriti tiranina, stvar je u tome da se iskoreni tiranija! Zato ne čudi što je svoju sledeću zbirku komentara, sviđalo se to nama ili ne, nameravao da i naslovom nasloni na onu prethodnu: ona bi se imala zvati Drugih deset godina.
Brana nije dočekao kraj tog drugog desetleća, mada mu je politički bilans jasno naslutio. Sada, kada ga više nema, nadajmo se bar da, za nekoliko godina, neće biti potrebno tragati za autorom „trećeg nastavka“. Tako bi bilo najbolje, ne samo za sve nas – jer bismo najzad mogli početi da vreme računamo od neke veselije tačke, a ne od jedne partijske sednice – nego i za svakog mogućeg epigona koji bi pokušao da se, makar i naslovom svoje knjige, „nadoveže“ na Branislava Miloševića.
Šta, na kraju, preostaje, osim osećanja praznine koja sve nas sada obuzima? Za Branine najbliže – tu su drage uspomene, za sve nas – tu su reči koje je izgovarao i pisao jedan pametan, obrazovan, nepotkupljiv, odvažan – pa dobro, i pomalo težak, ali svakako zanimljiv i vredan čovek.
Aljoša Mimica
