Ćuruvija je,
što se gotovo i ne zna, zapravo likvidiran u samom dvorištu državne
bezbednosti! Međutim, činjenica da se na svega dvadesetak metara od mesta
zločina, u zgradi jedne banke, nalazio beogradski centar Resora državne
bezbednosti (izmešten tu zbog bombardovanja), danas nikome nije važna. Kao što
je, očigledno, potpuno nebitno to što su šefovi Miloševićeve tajne policije sa
drugog sprata zgrade preko puta mogli mirno da posmatraju kako sedamnaest
metaka završava u Ćuruvijinom telu.
Preko
mora očiglednih dokaza umešanosti Državne bezbednosti u ovaj zločin već
godinama se brutalno prelazi. I iskreno ne verujem da će tu išta da se promeni,
ma koliko redovno slušali zaklinjanja političara i predstavnika takozvanih
nadležnih organa da će im rasvetljavanje ovog zločina biti prioritet. Jer, da
je bilo volje, ovaj slučaj bi odavno bio rešen. Ovako, ostaće običaj da se nas
nekoliko novinara koji smo nekad radili sa Ćuruvijom, uz govoranciju šefova oba
novinarska udruženja, svake godine sastajemo u Svetogorskoj 35 sa istim
zaključkom: da ovde neko uporno ne želi da se sazna istina!
Ali
to nije jedina istina koja se zaobilazi. Danas se gotovo nigde više ne može
čuti ni to da je Ćuruvija zakoniti otac srpskih tabloida. Njegov Dnevni
telegraf udario je temelje potpuno novom pristupu u srpskom novinarstvu, koji
najčešće osporavaju upravo oni koji se danas redovno zaklinju u Ćuruvijino ime.
A istina je da bi bez Dnevnog telegrafa, kao i bez Kurira i još nekoliko što
živih što ugašenih tabloida, mnogo toga u Srbiji zauvek ostalo sakriveno.
Da
ga brutalna Miloševićeva mašinerija nije izvela pred preki sud i da je dočekao
da svoje novine pravi i posle 5. oktobra, uveren sam da bi Ćuruvija danas redovno
bio na udaru onih koji bi mu na vrat tovarili sva druženja sa Mirom, početak
karijere u Državnoj bezbednosti i šta sve još ne. Prosto, takav je usud
ovdašnji. Ako praviš tabloid, ti si u startu osuđen na to da te esnafska
udruženja, političari i sudije tretiraju kao otpadnika. I tu ni Ćuruvija
sigurno ne bi bio bolje sudbine.
Naravno,
nisam sklon ni da idealizujem bilo koga, pa ni Ćuruviju. Pravio je, a verovatno
bi i danas, da je poživeo, pravio greške. Ali, ono u šta sam uveren jeste da bi
s njim štošta od onog što smo u poslednjoj deceniji pregurali dobilo svoje
pravo ime. Prosto, ne verujem da bi, onakav kakvog sam ga poznavao, žrtvovao
trulom kompromisu išta od onog što ga je na kraju i koštalo života. A to nešto
bila je hrabrost.
Upravo
ta hrabrost je onaj sastojak koji danas manjka mnogima. I to ne samo onima koji
drže pero u ruci. Jer, da hrabrosti ima, verujem da nema te sile koja bi mogla
da spreči da se potvrdi ono što svi znaju: da je Ćuruviju ubio sistem. Sistem
koji ne dozvoljava da se ide van trasiranih i strogo kontrolisanih šina.
Autor: Jovica Krtinić
