Svima nam je jasno da novu vlast u Srbiji – ako je uskoro uopšte bude – čeka veliki i težak posao obnove RTS-a. Taj posao moraće da se radi u vreme kada je budućnost javnih medijskih servisa veoma neizvesna, jer se sama ideja tog koncepta sve glasnije preispituje.
Mnogi gledaoci u Srbiji s pravom su već godinama nezadovoljni izveštavanjem Radio-televizije Srbije, u kom se lako prepoznaje naklonjenost vlastima i, pre svega, predsedniku Srbije. Aleksandar Vučić na toj televiziji gostuje kad mu se hoće i često se ponaša kao reditelj i urednik, a ne kao političar spreman na teška pitanja u interesu gledalaca. Važne vesti, često upravo o događajima koji se dešavaju bukvalno ispred vrata RTS-a, urednici ignorišu ili smeštaju u zabite delove Dnevnika.
Situacija nije mnogo bolja ni u drugim redakcijama; tokom Svetskog prvenstva u fudbalu jedan od analitičara RTS-a daje otvoreno rasističke izjave ali ostaje u programu, dok gledaoci primećuju kako komentatori navijaju protiv reprezentacija zemalja koje su nekada bile u sastavu Jugoslavije.
Svima nam je jasno da novu vlast u Srbiji – ako je uskoro uopšte bude – čeka veliki i težak posao obnove RTS-a. Taj posao moraće da se radi u vreme kada je budućnost javnih medijskih servisa veoma neizvesna, jer se sama ideja tog koncepta sve glasnije preispituje.
Ideja prosvetiteljstva u osnovi svakog javnog servisa
Misija javnog medijskog servisa je da informiše, obrazuje i zabavi, kako se to pripisuje Džonu Ritu, Glazgovljaninu koji je pre malo više od 100 godina imenovan za prvog generalnog direktora BBC-ja – najstarijeg javnog servisa na svetu.
U osnovi svakog javnog medijskog servisa je ideja prosvetiteljstva; shvatanje da je zadatak masovnih medija da društvu pruže platformu za slobodno izražavanje i da popularnu kulturu ne treba ignorisati već unapređivati. Počelo je s radijem – medijem koji je stizao u svaku kuću i do svih građana, bili oni bogati ili siromašni, obrazovani ili nepismeni.
Džon Rit je ulogu javnog servisa definisao kroz pet osnovnih tačaka – da servis bude dostupan svima, da održava visoke standarde u svemu što radi, zbog čega je važno da ima monopolsku poziciju, da se finansira preko pretplate tako da programi ne zavise direktno od broja slušalaca i kasnije gledalaca, i da bude institucionalno i uređivački nezavisan, kako od komercijalnih tako i od političkih pritisaka.
Cilj svega ovoga, kako je i sam Rit rekao u svojoj knjizi Broadcast over Britain, bio je da se jednim nedemokratskim instrumentom ostvare veoma demokratski ciljevi; da se preko jednog prosvetiteljskog medija omogući da se svačije mišljenje čuje i da se kroz racionalni dijalog i sučeljavanje mišljenja omogući da demokratija radi svoj posao bez zastoja. Čitalac neka sam proceni koliko je RTS, ili koji već javni servis prati, blizu ovog ideala.
Prvi izazov konceptu javnog servisa u Evropi bio je uvođenje konkurencije u vidu komercijalnih medija (u Americi je oduvek bilo drugačije), s tim što su i ti mediji imali ulogu javnih servisa, doduše u manjoj meri od BBC-ja. Oni su ono što se u Srbiji zove TV sa nacionalnom frekvencijom.
Zatim preko kablovske televizije stižu i komercijalni kanali fokusirani isključivo na zabavu ili sport, mada ima i onih informativnih, ali do zaista velikog zaokreta dolazi sa prelaskom na digitalno slanje signala i otvaranjem etra za desetine novih medijskih igrača, među kojima su i danas sve dominantnije striming platforme.
Ova tehnološka revolucija u medijskom prostoru otvorila je veliki prostor za debatu o svrsishodnosti još uvek donekle monopolskih medijskih javnih servisa. U toj debati prepoznaju se dve osnovne i međusobno povezane struje – jedna je tehnološka, druga ideološka.
Živimo u vremenu medijskog izobilja, bar u kvantitativnom smislu. Mediji su svuda oko nas i odavno smo prešli tačku kada nema nazad, kada je pojavu novih medijskih platformi nemoguće zaustaviti, sve i da vlasti to žele.
Javni servisi su primorani da idu za gledaocima po novim platformama, mahom društvenim mrežama, što zahteva velika ulaganja u vreme kada je sve manje ljudi voljno da plaća te javne servise, o čemu je Cenzolovka nedavno pisala.
U situaciji kada je ukupan broj gledalaca u jednoj zemlji relativno nepromenjen a broj kanala u ponudi raste svaki dan, normalno je da gledanost po pojedinačnim kanalima opada. Isto naravno važi za radio.
| Mađarski javni servis privremeno obustavio informativni program
Emitovanje informativnog programa mađarskog javnog televizijskog kanala M1 privremeno je obustavljeno u utorak, 7. jula, popodne, dok je istovremeno prestao sa radom i portal Hirado.hu, a na talasima Radija Košut emituje se muzički program bez vesti.
Na ekranu M1 i na naslovnoj strani portala Hirado.hu objavljena je sledeća poruka:
„Javni medijski servis ne sme da laže. Izvinjavamo se što smo to tokom niza godina ipak činili! Javni medijski servis se sada transformiše kako bi ubuduće bio nezavisan i verodostojan. Informativni program je privremeno obustavljen. Ostanite uz nas!”.
Premijer Mađarske Peter Mađar ocenio je na Fejsbuku da je reč o „istorijskom zaustavljanju propagande”. |
I to nas dovodi do druge linije napada na koncept javnog servisa. Da li je uopšte moguće opravdati univerzalnu taksu (jer pretplata ma u kom obliku bila jeste upravo to) za finansiranje uslovno rečeno „državne“ radio-televizije u eri kada oko sebe imamo na stotine privatnih kanala od kojih neki pružaju iste sadržaje kao i javni servis – vesti, obrazovne programe, bar u širem smislu te reči, ali i dobru zabavu?
Ako pitate političku desnicu – odgovor je ubedljivo Ne. Takav stav najčešće se brani argumentima da je tržište najbolji pokazatelj onoga šta publika zaista želi i da će tržište uvek reagovati i ponuditi sadržaje kojih nema a za kojima postoji potražnja. Uz to ide i argument da je ideja medijskog servisa u suštini arogantna, paternalistička, jer nameće koncept po kojem neki tamo visoko obrazovani ljudi u odelima bolje znaju šta je građaninu korisno od njega samog.
Sa druge strane su argumenti da tržište nije uvek u stanju da zadovolji sve segmente publike jer najčešće povlađuje većini i zapostavlja manjinske grupe gledalaca, kao i da se previše fokusira na zabavu i lake sadržaje. Jedino javni servisi mogu da ispune obavezu univerzalnosti – da ponude sadržaje zanimljive svim segmentima publike. Daleko važniji argument u odbranu javnih servisa je taj da su komercijalni mediji podložni ideološkom i političkom uticaju vlasnika ili oglašivača. U kombinaciji sa sve rasprostranjenijim lažnim vestima i sofisticiranim akcijama manipulacije informacija, argument je da samo politički i uređivački nezavisni javni servisi mogu građanima da pruže objektivno informisanje i prostor za debatu.
Ali šta ako građane to više ne zanima kao pre? Ili, ako gube poverenje u nezavisnost javnih servisa? A upravo to je ono što vidimo u epohi interneta, društvenih mreža i alternativnih izvora informisanja, ali i zabave, u medijskom prostoru koji karakteriše obilje ponude.
Ovde ćemo uzeti samo Britaniju kao primer, uz napomenu da ni u drugim evropskim zemljama situacija nije mnogo drugačija: javni servisi još uvek uživaju najveće poverenje građana, ali to poverenje opada jer se generalno medijima sve manje veruje. Nepoverenje je najveće među mladima i slabije obrazovanim građanima. Zatim, Fejsbuk je preuzeo primat nad BBC-jem kao izvor vesti, a najgledaniji kanal u zemlji odnedavno je YouTube.
I najvažnije – javni servisi muku muče da privuku mlade. Neko će reći, tako je bilo oduvek pa su s godinama ti bivši mladi ipak postajali verni gledaoci i slušaoci javnih servisa. Sada, međutim, takve zaokrete ne treba očekivati jer ovoga puta imamo generaciju koja odrasta u obilju ponude i alternativnih izvora informacija i zabave. I ta ponuda se samo povećava.
Mladi sve manje konzumiraju javne servise i taj trend će se verovatno nastaviti. Najlojalnija publika javnih servisa su najstariji građani, kojih će prirodno biti sve manje. U takvom kontekstu i pod naletom desnice u mnogim razvijenim demokratijama, budućnost javnih servisa je pod sve većim znakom pitanja.
Brojne ideje kako reformisati javne medijske servise tako da ipak opstanu uveliko su u opticaju i o njima će Cenzolovka pisati uskoro. Te i druge ideje mogle bi da se pokažu kao veoma korisne u debati koja u nekom trenutku čeka Srbiju – šta uraditi sa praktično uništenim RTS-om nakon smene vlasti?
Izvor: Cenzolovka
