EN
„Ovo je presuda kojom se nasilnici nad novinarima, snimateljima i fotoreporterima u Srbiji motivišu da i dalje, znajući da će biti samo uslovno kažnjeni, nastave sa nasiljem“, izjavio je napadnuti reporter N1 Milan Nikić povodom izricanja presude.
Ovakva presuda nije iznenađenje, već naprotiv nešto što se moglo očekivati s obzirom na prethodno iskustvo kada su u pitanju napadi na novinare.
Kazne zatvora su retke
Prema podacima koji su dostupni Nezavisnom udruženju novinara Srbije, tokom 2021. godine u javnim tužilaštvima formirano je 87 predmeta u vezi događaja na štetu bezbednosti lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja, a u vezi poslova koje obavljaju.
Prvostepena ili konačna odluka doneta je u 39 predmeta. Od toga, u 31 slučaju doneto je rešenje o odbačaju krivične prijave ili službena beleška da nema mesta pokretanju krivičnog postupka. U jednom slučaju je doneta oslobađajuća presuda, a u sedam osuđujuća.
Dostupni podaci pokazuju da, od sedam osuđujućih presuda samo u dva slučaja su izrečene kazne zatvora za lica koja su ugrozila bezbednost medijskih radnika, ostalo su, baš kao u slučaju Milana Nikića, uslovne osude i jedna mera obaveznog psihijatrijskog lečenja.
| Lake i teške telesne povrede, nasilničko ponašanje ili pokušaj ubistva
Kada govorimo o fizičkim napadima sud na osnovu stepena povreda izriče presude. Za teške telesne povrede kazne za počinioce idu do pet godina zatvora, a ako su povrede izazvale trajnu nesposobnost za rad onda do osam. Ukoliko je nastupila smrt usled povreda najstroža kazna je dvanaest godina zatvora.
Ovakvi napadi retko se dešavaju. Uglavnom se radi o nasilničkom ponašanju ili nanetim lakim telesnim povredama, što je bio slučaj kada je u Novom Sadu napadnut Daško Milinović, dok je paljenje kuće Milana Jovanovića okarakterisano kao izazivanje opšte opasnosti, bez obzira što je u trenutnku napada u kući boravio novinar sa svojom suprugom. |
“Prilikom odlučivanja o visini krivične sankcije sud uzima u obzir sve otežavajuće i olakšavajuće okolnosti, kao što su stepen krivice, pobude i okolnosti pod kojima je delo učinjeno, da li je okrivljeni ranije bio osuđivan, kako se drži u postupku pre svega kako se odnosi prema žrtvi… i to se ceni u svakom konkretnom slučaju”, pojašnjava pravnica i članica Stalne radne grupe za bezbednost novinara Marija Babić.
Ona ipak smatra da sudovi u Srbiji imaju blagu kaznenu politiku kada su u pitanju napadi novinare i medijske radnike.
“Svakako je dobro da imamo osuđujuće presude. Sud u svakom pojedinačnom slučaju ceni okolnosti na osnovu kojih određuje koju kaznu će izreći ali svakako činjenica da najviše ima uslovnih osuda upravo govori u prilog blage kaznene politike”, navodi Babić.
Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić kaže se napadi na novinare više beleže, što je dobro, ali da većina i dalje ostaje neprijavljena.
“Razlog što mnoge naše koleginice i kolege trpe pritiske i napade leži, između ostalog, i u ovim podacima o broju procesuiranih slučajeva, naročito o broju kažnjenih nasilnika. Oni ne veruju u sistem, ne veruju ni da ih naše ili druga udruženja mogu zaštititi, a posebno ne razne radne grupe. A i kako bi, kad sve govori da od starih i nikada do kraja razjašnjenih i procesuiranih ubistava novinara preko svih brutalnih napada prethodnih godina pa do današnjih dana, država nije u stanju da zaštiti novinare od raznih moćnika, nasilnika ili ludaka”, rekao je Bodrožić.
Bezbednost novinara na prvom mestu
Republičko javno tužilaštvo (RJT) i Ministarstvo unutrašnjih poslova 2016. godine zaključili su Sporazum o saradnji kojim je predviđeno da ove dve institucije internim aktima uspostave obavezu hitnog postupanja u predmetima krivičnih dela izvršenih na štetu bezbednosti lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavljaju. Takođe, predviđeno je određivanje lica za kontakt i koordinaciju postupanja u predmetima iz ove oblasti u ovim državnim organima.
Iste godine RJT i Ministarstvo potpisali su Sporazum o saradnji sa reprezentativnim novinarskim i medijskim organizacijama, na osnovu kojeg je formirana Stalna radna grupa za bezbednost novinara koja je usvojila Pravilnik o radu i Akcioni plan.
Formirana je radna podgrupa za analizu krivičnih dela, zatim radna podgrupa za analizu dosadašnjeg načina komunikacije i stepena otvorenosti nadležnih institucija prema medijima, određena su lica za kontakt i koordinaciju postupanja u slučajevima izvršenja krivičnih dela na štetu bezbednosti novinara, a RJT je uspostavilo tužilačku mrežu kontakt tačaka za brzu reakciju koju čini 115 zamenika javnog tužioca.
U javnim tužilaštvima uspostavljena je obaveza hitnog postupanja u ovim predmetima koja podrazumeva preduzimanje radnji u rokovima od 24 i 48 časova.
Pored svega formirana je i vladina Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara (iz koje je istupilo više reprezentativnih novinarskih i medijskih organizacija među kojima je i NUNS), a uvedena je i sigurna linija putem koje novinari mogu da prijave svaku situaciju koja kod njih proizvodi osećaj ugroženosti zbog bavljenja novinarskom profesijom.
Dakle, formalno posmatrano, poslednjih nekoliko godina učinjeno je više napora u osiguranju bezbednosti novinara, međutim u praksi to izgleda malo drugačije.
Marija Babić kaže da je olakšano prijavljivanje napada i da je tužocima omogućeno da hitno postupe u tim slučajevima.
“Lakše se prate slučajevi, lakše se dobijaju informacije, generalno je bolja komunikacija sa tužilaštvom i policijom”, navodi Babić, “Međutim, i pored velikog broja mehanizama koji nam stoje na raspolaganju i dalje nismo zadovoljni situacijom po pitanju bezbednosti novinara i reakcija nadležnih. Napretka ima, posebno u inicijalnoj fazi kada se podnese prijava, nadležni dosta brzo reaguju, međutim, i dalje postupci dugo traju a sudskih epiloga je jako malo. Mali broj slučajeva se reši u kratkom roku.”
Kad predmet dođe do tužilaštva, sve postaje neizvesno
Kao što je ranije navedeno, mali broj predmeta završi na sudu, a još manje nasilnika završi u zatvoru. Kada govorimo o pretnjama, situacija je još lošija jer, bez obzira da li se sam novinar oseća ugroženo, tužilaštvo određuje koliko je ta pretnja “ozbiljna”.
| Tužilaštvo ključni korak u procesu
Tužilaštvo vodi predistražni i istražni postupak i ukoliko smatra da nema elemenata krivičnog dela odbacuje krivičnu prijavu. Ako smatra da postoji sumnja da je osumnjičeni počinio neko krivično delo nastavlja sa prikupljanjem dokaza i ako prikupi dovoljno dokaza podiže optužni akt kojim se pokreće postupak protiv okrivljenog pred sudom. |
“Veliki broj slučajeva se završi odbačajem krivične prijave što za nas predstavlja veliki problem. Tužilačka i sudska praksa je takva da se pod pretnjama u smislu krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti smatraju samo one pretnje koje su izrečene diretktno, da su ostvarive i ozbiljne. Dešava se u nekim slučajevima koji su veoma ozbiljni i gde se novinari osećaju veoma ugroženo, da tužilaštvo utvrdi da nema elemenata krivičnog dela jer pretnja nije izrečena direktno, već, na primer u kondicionalu”, objašnjava Babić i podseća na slučaj kada je novinaru Južnih vesti upućen komentar: “Novinarčiću, dao bih ti metak u čelo”, a koji tužilaštvo ne smatra kvalifikovanom pretnjom.
Kao i mnogi drugi propisi u Srbiji i Krivični zakonik izgleda dobro na papiru, smatra predsednik NUNS-a Željko Bodrožić.
“Naš Krivični zakonik ima dovoljno kaznenih odredbi, koje bi, kad bi se primenjivale, mogle da deluju vaspitno, a i preventivno na neke potencijalne napadače i silnike, međutim, u sistemu uvek neko zataji, policija, tužilaštvo ili sud, i većina aktera napada na novinare ostane nekažnjena”, ocenjuje Bodrožić.
“Stalna radna grupa je napravila pomake u pogledu bezbednosti novinara, ali oni su minimalni s obzirom na potrošene godine. Mi već dve decenije kao popravljamo naš sistem, ali očigledno nevoljno i neiskreno, tako da i dalje političari, bogataši i udbaši zamenjuju institucije i oni odlučuju o pravdi, finansijama, sili…”, zaključuje predsednik NUNS-a.
