EN
Ako ste danas u ful društvu, možete napraviti selfi, postaviti sliku kao post, a dok kulirate, možete fotografiju proslediti onlajn kao stori ili u inboksu, očekujući da će je neko skrinšotovati, šerovati ili lajkovati.
Neki će se pitati koji je to jezik, ali ovo su neke od brojnih reči koje su se sa društvenih mreža preselile u svakodnevni govor. Razvoj tehnologije, pre svega interneta i digitalnih medija, doveo je do toga da pozajmljujemo mnogo reči iz engleskog jezika, a većinu je teško prevesti.
„Većina reči se koristi u izvornom obliku i na kraju se adaptiraju srpskom jeziku. Dobijaju srpski akcenat, srpsku padežnu promenu ili glagolsku promenu, i to na neki način postaju reči srpskog jezika, ali problem je ako se ne adaptiraju i ako se u srpskom jeziku koriste na neodgovarajući način“, smatra dr Slobodan Novokmet iz Instituta za srpski jezik SANU.
Neke reči smo uspeli da prevedemo, npr. ikonica, štampač, ali zašto i dalje koristimo pasvord umesto lozinke i ebanking, što je u stvari elektronsko bankarstvo. Nove reči u našem jeziku se preuzimaju iz drugih jezika kad je tako lakše, kazu lingvisti. Jednostavnije je razumeti da je neko kupio laptop, nego prenosni kompjuter.
Upotreba stranih reči opravdana je u onim slučajevima kada one imenuju pojam za koji nemamo domaću reč ili kada za stranu reč nema odgovarajuće domaće zamene. Jedna od takvih reči je mikromobiliti, koja je vezana za električne trotinete, bicikle.
„Nema tu nikoga ko to može da proceni. Sve je to stvar upotrebe i stvar korisnika, kako ona zaživi u jeziku ako ispunjava neku komunikativnu potrebu, ona će prosto opstati u jeziku, ako ne, ona će nestati, kao što neštaju pejdžer, diskmen, vokmen, videorekorder i tako dalje“, dodaje dr Novokmet.
Da li ćemo nove reči prihvatiti bez razmišljanja ili ćemo ipak pokušati da ih prevedemo? Iako je očigledno da blago srpskog jezika svi želimo da sačuvamo, ovim pitanjem se izgleda niko ne bavi previše.
