ENNovinarstvo, svakako, pije put koji vodi do slave i bogatstva, a besmrtnost je, po svemu sudeći, daleko od profesije u kojoj se lako i brzo umire. Poznati su slučajevi da novinar odluči da ode u manastir. Ne zna se, međutam, šta bi bilo kada bi poslenici „sedme sile“ zakucali na vrata hrama nauke i umetnosti – Akademije. I to ne kao izveštači. Da li i novinari mogu biti akademici? I, da ne bi bilo uvrede ko bi od novinara, danas, mogao postati akademik: Tijanić, Tirnanić, možda, neki drugi kolumnista, analitičar, možda Olja Bećković, Bojana Lekić ili neka druga tv zvezda u trendu, neko sa TV Smederevo ili Sombor, neki dopisnik iz Zaječara, Kraljeva, član velike beogradske redakcije…
Živeti od pisanja
Možda su to već mogli biti oni koji su se već rastavili od života, a živeli su za novinarstvo, kao Predrag Milojević, ranije, ili Stojan Cerović, doskora. Istina je i da među novinarima ima erudita, uglednika, od koji neki zasenjuju akademike. Tanka linija povezuje novinarstvo i književnost. Ivo Andrić se, poznato je, divio novinarskom izrazu, sažetosti i brzini. Zuko Džumhur je kao novinar doživeo čast da mu predgovor, kao nikome, napiše upravo Andrić, za knjigu „Nekrolog jednoj čaršiji“. Ono što je iza Zuke ostalo u požutelim kompletima samo je deo istorije žurnalistike koja se gubi. Novinarski tekstovi, pošto po oveštaloj izreci novine žive samo jedan dan, delom produžaju vek samo u knjigama.
Mnogi pisci su počeli kao novinari, neki su u tom poslu proveli radni vek. Poznato je da je Zmaj Jova Jovanović, uz dečje, uređivao i satirične listove. Branislav Nušić je bio u prvom uredništvu „Politike“, Petar Kočić je uređivao listove „Otadžbina“ i „Razvitak“, Milorad Pavić je bio novinar.
Novinari žive od pisanja kao i kljiževnici, ali tu ima više različitosti nego zajedničkog. Između ostalog, pisci ulaskom u akademiju postaju besmrtnici, dok novinari ostaju na marginama kao društvena „boljka“ koja iako duboko zadire u sve pore života. U najvišoj naučnoj i umetničkoj ustanovi kao što je SANU, koja je nastala od Srpske kraljevske akademije, ranije Srpskog učenog društva, za novinare nema mesta iako su i novinari i učeni i segment tog društva.
Ova činjenica ne uzbuđuje posebno novinare, niti njihove esnafe. Mirjana Kalinić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije i sama se pita zašto bi novinari bili akademici, šta bi im to značilo i donelo. Gledaju kako da prežive, suočavaju se s pitanjem biti ili ne biti. Neki su radije odlučili da odu u sveštenike. Najzad, kaže, šta bi novinari dobili od izvikane akademije, ovakve kakva je, koja je išla na ruku vlastima, u kojoj vladaju struje…
Inicijativa da novinari postanu akademici potekla je od Hrvatskog novinarskog društva. Tako se ugledni beogradski novinar Frane Barbijeri pominje kao mogući akademik, što bi moglo da bude predmet rasprave kao u slučaju nekih naučnika ili pisaca, od Nikole Tesle do Meše Selimovića.
Akademija do sada nije otvarala vrata novinarima sem ako nisu postali književnici. Pa i tada ne ide sve glatko. Književiik Dušai Kovačević, kad je konačno ušao u Akademiju, objašnjavao da je išlo teško iako je deo članstva, uglavnom njegovi prijatelji, insistirao da bude primljen.
Dug jezik, kratak odgovor
U Udruženju novinara Srbije i Crne Gore kažu, da koliko oni znaju, takvu inicijativu nikada niko nije pokrenuo. Međutim, predsednik Udruženja novinara Srbije Nino Brajević podseća da je svojevremeno Đorđe Radenković, urednik „zlatnog“ NINa u kojem su bili Dragoslav Zira Adamović, Miloš Mišović, Maks Erenrajh, Najdan Pašić, pominjan u učenim krugovima kao mogući akademik. Inicijative u drugim sredinama Brajović razume, iako hrvatsko novinarstvo takođe nije na bogzna kako čvrstim nogama, ali su esnafi jači, posebno u Sloveniji gde je situacija znatno bolja i gde neki komentatori imaju plate po dve hiljade evra i više. Novinarstvo kod nas je urušeno, sada doživljava sporu afirmaciju. Iako je sve veće interesovanje za ovu profesiju, ona i dalje ostaje problem društva koje se žurnalistikom ne bavi kao ona društvom.
Vreme i socijalne prilike ostavljaju svoj trag i uticaj, a uz sve iskrsava i nepremostiv zid, kako se smatra, hermetične institucije kakva je Akademija. Ali i mimo toga, čini se da bi mnogi novinari, bez obzira na to da li imaju „dug jezik“ ili ne, na eventualni predlog, poziv da postanu akademici kratko rekli ne, o ne…
Pa, ostaju daleko od besmrtnosti. Da li?
