Što više detalja o „običnim“ ljudima, što više spekulacija, senzacije, kršenja moralnih načela,narušavanja privatnosti nekoga ko nije u centru javnog interesa, medijima donosi veći tiraž, veću čitanost i posećenost. A šta je posledica toga? Uništavanje nečijih života. Dovođenje u taj stadijum da oni o kojima se toliko piše, sa toliko nepažnje, više nikada neće moći da žive kao ranije. Naročito u vremenu kada to sve trajno ostaje zabeleženo na internetu.
Slučaj Tijane Jurić bio je još jedan od brojnih testova poslednjih godina za medije. Većina njih ponovo nije „položila“. Štampani mediji su, i ovog puta, prednjačili u tome u odnosu na elektronske. Porodica maloletne žrtve „razapinjana“ je u javnosti. Objavljivane su svakakve spekulacije, ucenjivani su od novinara, zloupotrebljavale su se njihove emocije i nesreća… Ni osumnjičeni za ubistvo devojčice, ni njegova porodica, nisu pošteđeni. Mediji su masovno kršili pretpostavku nevinosti objavljujući njegove fotografije, ime i prezime, pre nego što će sud presuditi da je kriv. Bez obzira na to što je on krivicu priznao. I to sve pod izgovorom – „imaju svi, moramo i mi“. Pravila izveštavanja u tim situacijama su jasno propisana Kodeksom novinara Srbije, ali i medijskim zakonima.
Sve zarad borbe na tržištu. Zarad toga, životi dve porodice, žrtve i osumnjičenog počinioca, neće više nikada biti isti. A ni za njihova pokoljenja, verovatno. Ni ovog puta, izgledi su takvi, niko neće odgovarati, uprkos osudama novinarskih udruženja, nevladinih organizacija i nezavisnih institucija u Srbiji, kao što je zaštitnik građana. Ovakve situacije, najgore je, nisu izuzeci. Mediji, oni tabloidniji, krše iste te standarde i moralne načela svakodnevno, na rubrikama „crne hronike“. Iz broja u broj, istraživanja su pokazala, ne poštuju se pretpostavka nevinosti i pravo na privatnost, i zloupotrebljavaju se osećanja ljudi koji su doživeli tragediju.
Samo što ne izazove svaki od tih slučajeva toliku medijsku pažnju. Setimo se kako su mediji „razapeli na krst“ nedavno roditelje male Tijane, za čiju je operaciju u inostranstvu cela nacija prikupljala pomoć. Nakon njene smrti, pojedini mediji svakodnevno su se pitali šta je sa tim novcem koji je prikupljen i šta će njeni roditelji raditi sa tim. Potpuno se ne obazirući na to kako su se oni osećali posle smrti svoje male ćerke.
I prošlogodišnja tragedija koja je zadesila selo Veliku Ivanču pokraj Beograda, kada je meštanin ubio 13 komšija, inspirisala je štampane medije u Srbiji na potpuno senzacionalističko izveštavanje o događaju, pri čemu su se danima kršili svi profesionalni i etički standardi. Tabloidi, ali i pojedine uticajne novine, punili su strane fotografijama žrtava, ispovestima komšija i rođaka, skandaloznim naslovima, objašnjenjima, „stručnim“ analizama, otkrivanjem „odgovornih“, prenosima sahrana… A kada je žrtva nekada poznata ličnost, kao što je pre četiri godine ubijena pop pevačica Ksenija Pajčin, mediji tek tada zaboravljaju sve zarad „što boljeg“ naslova. O ubistvu i pozadini svega pisalo se nedeljama, a samo njena porodica zna koliko je to „bolelo“. Mediji, dakle, dosad su uništili već, slobodnom procenom, živote hiljade ljudi koji su živeli mirnim i jednostavnim životom i koji, sigurno, da nikada nisu mogli da nastave da žive kao pre medijske harange. Niko nikada nije odgovarao. Ljudi ne znaju i da mogu da se žale na medije. A mogu – tužilaštvu, zaštitniku građana, Savetu za štampu… I može se svemu tome stati jednom na put. Samo treba medijski opismeniti građane
