Definitivno preživeo: 13. februar Svetski dan radija

Uprkos svim mračnim prognozama radio se i dalje sluša svuda u svetu tvrdi ugledni časopis PC Press navodeći između ostalog  da „U većem delu sveta, radio drži prvo mesto po zastupljenosti konzumacije medija. U zemljama u kojima nije na prvoj poziciji, to mesto zauzima televizija, a radio nije ispod drugog mesta. Dakle, čuvena ‘smrt’ radija još uvek traje, ‘pacijent’ nije na aparatima, preživeo je sve pokušaje ‘atentata’. U Americi, radio je broj jedan medij, sa 92% reach-a”.  

Radio je u Srbiji još uvek pre svega tradicionalan medij. Sluša se u automobilu, javnom prevozu, u prodavnicama  ili dok čekate da uđete u neku privatnu lekarsku ordinaciju. Slušaju ga osobe na radnom mestu koje ne zahteva visoku koncentraciju. Prema RAJAR, 65% populacije koristi digitalni način “dostave” radija. U Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije brojke se umnogome razlikuju. Ne  prelazi 35%. Pametni zvučnici – U Srbiji ih je nemoguće legalno kupiti (Amazon Echo Dot – Alexa; Google Home – Home Assistant; Apple HomePod – Siri), ali ni na tržištima za koja mislimo da su u masovnoj upotrebi, rezultati još nisu toliko ubedljivi. Primera radi, u Engleskoj, samo 26% populacije se izjasnilo da poseduje takav uređaj, a od svih tih vlasnika, 94% njih sluša “Live radio”, dakle, strim programa omiljene radio stanice (broadcast).

Uroš Bogdanović ističe u tekstu Kolika je slušanost radija i podkasta da je mobilni telefon uređaj preko kog se najviše konzumiraju podkasti, a koristi se još i za sledeće :

• 44% populacije preko mobilnih telefona sluša muziku (on demand servisi)
• 18% sluša podkaste
• 15% live radio
• 12% preuzetu (downloadovanu) muziku – nema potrebe za pristupom internetu
• 6% snimke radijskog programa
• 5% audio knjige

Kod nas su prema https://www.radiostanice.co.rs/ one radio stanice koje nemaju niti pravu informativnu, niti obrazovnu funkciju u prvih deset najslušanijih. Uglavnom emituju kratke vesti, servisne informacije i muziku, dakle malo bolje organizovani džuboks, uz uvek istog voditelja ili voditeljku koji baš i nemaju puno toga da kažu, više je tu reč o javnom ćaskanju i  korišćenju auditorijuma za ispunjavanje govornog dela programa. U prvih pet najslušanijih u Srbiji su  Focus radio, Radio S, Pink Radio, Maxi radio. Objašnjenje tipa sadržaja koje stoji uz ove emitere je „pop, rok, zabavna“ ili „pop, folk, rok, zabavna“, „narodna, folk, zabavna“. Znači radio stanice sebe definišu u odnosu na muziku koju emituju, a ne uređivačku politiku. Tek na petom mestu je Radio Beograd 202 prva i jedina u nizu od deset najslušanijih stanica u Srbiji koja emituje i govorni sadržaj, osim muzike.

Podsetićemo da je svojevremeno informativna emisija Novosti dana Radio Beograda Prvog programa svaki dan u 15.00 časova okupljala auditorijum od više miliona slušalaca, a radijski prenosi fudbalskih utakmica slušali su se čak i na stadionima na kojima su te utakmice tod trenutka igrane! Zato što su reporteri uz prenošenje zbivanja na stadionu dodatno  snabdevali slušaoce sa puno važnih informacija o tipu takmičenja, prognozama, biografijama igrača, trenera, sudija dakle o svemu o čemu  je auditorijum želeo da ima saznanja. U razgovorima nije bila retko da neko svoju tvrdnju argumentuje činjenicom da je to čuo na Radio Beogradu. 

Danas, iako se slažemo, da radio kao medij nije nestao, ipak je izgubio dve svoje najznačajnije uloge: da informiše i da obrazuje. Ostala mu je ona da zabavi koja je agresivno „pregazila“ sve ostale, jer je bila i najjeftinija za emitovanje. Još samo radio dva javna servisa u Srbiji a to su nacionalni  RTS i pokrajinski RTV ima ozbiljan informativni i obrazovni program, istovremeno, na žalost, i relativno malu slušanost. Neguje radijske žanrove koji su potpuno zanemareni u svim ostalim i terestijalnim i digatlnim radijskim stanicama kojih je u Srbiji više od hiljadu. Pre svega zato što je za pripremu takvih radijskih sadržaja potrebno znanje, obrazovanje, novinarske veštine, kreativnost i profesionalizam, izrazito poznavanje oblasti o kojoj se  piše. Reč je o radijskoj kritici o književnosti, ozbiljnoj muzici, likovnoj umetnosti, pozorištu, filmu, zatim radijske dokumentarne reportaže, radio-drame, radijski sitkomi. Direktni prenosi velikh događaja ne samo sportskih već i političkih, društvenih, umetničkih nisu više česti u programskoj ponudi radijskih stanica, retko ih nalazimo i u najavama sadržaja Radio Beograda Prvog i Drugog programa i Radio Novog Sada prvog Programa. Televizija i Jutjub su danas mnogo atraktivniji za direktne prenose. Istovremeno televizijski reporteri ili građani koji snimaju mobilnim telefonom  događaj kojem prisustvuju nisu novinari i ne nude dodatne važne informacije i objašnjenja.

Kao što smo naveli na početku ovog teksta retki ljubitelji radija nabavljaju savremenu tehničku oprema, što su slušaoci još pre dvadesetak godina i te kako radila. Bilo je prestižno imati dobar tjuner, pojačalo (pojačivač) i eksterne zvučnike i to samo određenih marki, danas bismo rekli brendova. Za to  je i studentska populacija izdvajala ozbiljnan novac a diskusije o tome koja firma ima  sofisticijelnije uređaje i bolje zvučne kutije je bila stalna tema za razgovre, pa čak i žučne rasprave, u studentskom kampusu i Novosadskog univerziteta. Danas to uopšte više nije na „dnevnom redu“.

Da na 13. februar, Svetski dan radija zaključimo ne sasvim u pesimističkom tonu to da se radio ipak snašao u velikoj konkurenciji i  razumeo da je internet pravo mesto još na samom početku digitalne ere. Ali istovremeno je, na žalost, izgubio medijski pismen i zahtevniji auditorijum koji želi sadržaje obrazovnog i analitičkog informativnog tipa, koji razume svu lepotu zvučnih zapisa i izazove auditivnog, bez vizuelne komponente, koja nas često ometa u percepiranju savršenstva umetničkih zvučnih poruka.

Radiju predstoji da se nanovo izbori za emisiono vreme ispunjeno dokumentarnom radio reportažom, radio dramom, serioznim sadržajima različitih vrsta, i da ponovo odneguje publiku koja će razumeti lepotu zvuka i radio zapisa i želeti da radio sluša a ne da joj služi samo kao zvučna zavesa dok obavlja rutinske poslove. To je  značajan zadatak medijskog opismenjavanja kako dece i omladine, tako i građana i građanki, koji svakodnevno na različite načine  ostvaruje i Novosadska novinarska škola.

Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković