EN
U slučajevima pretnji predsedniku Srbije, na društvenim mrežama, oni koji su to učinili odmah su privedeni. Neki su odležali kaznu, neki bili u pritvoru, a reč je o običnim ljudima (nikakvim huliganima ili botovima) koji su u naletu besa zbog težine života napisali po jedan tvit.
Aleksandar Vučić je predsednik države, ali novinari su, po odgovornosti i definiciji svog poziva, predstavnici javnog interesa i opšteg dobra za članove zajednice unutar koje deluju. Međutim, pretnje smrću, batinama, seksualno uznemiravanje, koje doživljavaju novinari i novinarke, izdvojeni po kritičkom stavu u odnosu na teme kojima se bave, ostaju nekažnjeni i postaju takoreći društveno prihvatljiva pojava.
Naš sagovornik Dejan Kožul jedan je u nizu novinara koji su se našli na meti brutalnih verbalnih napada zbog svog angažmana, a ukazivao je na činjenicu da u vrhu vlasti nema suočavanja sa ratno zločinačkom prošlošću i na to da se od takve ideologije ne odustaje. Kožula su, takođe, napadali i zbog drugih tema kojima se kao novinar bavio. U septembru prošle godine, radeći kao dopisnik Federalne Televizije BiH, pokušao je da napravi prilog pored postavljenog tenka, ispred stadiona Crvene zvezde.
U tom trenutku prišao mu je prvo jedan, a zatim više mladića i pitali ga šta radi tu, a nakon što im je odgovorio da snima prilog za sarajevsku televiziju, pitali su ga da li je Srbin. Po rečima našeg sagovornika, ovaj verbalni napad mogao je da preraste u fizički obračun, ali zaslugom njegovog kolege snimatelja to se nije dogodilo.
Početkom godine, nepoznata osoba izbušila je četiri gume na njegovom automobilu. Kožul je došao do snimaka na kojima se vidi da nepoznata osoba ide pravo ka njegovim kolima i buši gume. Neposredno pre ovog događaja izveštavao je o Jovanjici i o pretnjama Jeleni Zorić. Takođe, ovaj događaj se desio nakon priče sa novinarom Milanom Radonjićem o ubistvu Olivera Ivanovića.
Od sredine prošlog meseca, Kožul je izložen brutalnim napadima na društvenim mrežama, koji su usledili nakon objavljivanja fotografije prekrečenog murala sa likom haškog optuženika Ratka Mladića. Neposredno pre toga, objavio je tekst u listu Danas o muralu sa dva ikonične figure unutar Srpske pravoslavne crkve – patrijarhom Pavlom i mitropolitom Amfilohijem, na koji je dopisan tekst: “Gej je okej”, što je bio okidač za “najezdu” nasilnih komentara, pretnjama smrću, batinama, proterivanju iz Srbije…
DOSIJE: Nedavno si u Odeljenju za visoko tehnološki kriminal dao izjavu u vezi sa pretnjama koje su ti upućene samo zbog objava na društvenim mrežama u vezi sa ukazivanjem na sramotu i teret društva koje nosi zbog negiranja genocida u Srebrenici. Kako se osećaš?
DEJAN KOŽUL: Osećam se ugroženim, možda tek malo više od građana i građanki ove zemlje i to samo zbog toga jer se bavim javnim radom. U ovoj zemlji je život odavno devalvirao i obesmišljen je. Problem je što su građani i građanke na to navikli, pa ih više ni ne brine. Bitno je preživeti, životariti dok je život negde drugde. Novinari i novinarke imaju mogućnost da svojim delovanjem pokrenu društvo iz letargije i zato ih valja držati uplašenima pretnjama ili raznim drugim načinima.
U svega par meseci, osim pretnji koje sam dobijao, izbušene su mi gume na autu, pokušavali su da me sprečavaju da snimim politički skup. Užasno se osećam i zbog toga što znam da ovo što ja preživljavam nije ništa u odnosu na Milana Jovanovića, kome je kuća spaljena i koji je skoro ubijen, Anu Lalić, koja je hapšena, ali i brojne druge kolege i koleginice, pogotovo po unutrašnjosti, koji žive u srcu tame. Strašno je naviknuti se na takav život i strašno je što nemamo osećaja za druge, pogotovo one van Beograda.
Veruješ li da će nadležni da otkriju i procesiraju te ljude koji su ti pretili? Šta misliš o ljudima koji ti prete, odnosno vidiš li u njima žrtve propagande, zvanične državne politike negiranja genocida?
– Ne verujem, možda će biti upozoreni, ali to je sve. Čak bih i time bio zadovoljan. Možda neko od njih popije i koji roditeljski šamar i to kao u onoj poučnoj: „Nije majka klela sina zato što se kockao, već zato što je lagao.“
Tako će i ovaj popiti šamar, ne zato jer je pretio, nego jer je bio glup i navukli ga mangupi, pa njemu policija dolazi na vrata. Voleo bih da vidim taj scenario. Oni tek donekle jesu žrtve propagande negiranja genocida, ali ne mogu da amnestiram nekoga ko ima svoju glavu i u njoj organ za razmišljanje. Pustiti se niz maticu sa većinom je svakako ugodna pozicija, a znamo to, u toj većini, odnosno čoporu, smrdi, ali je toplo.
I na konferenciji za novinare, uoči presude Ratku Mladiću, na kojoj si postavio pitanja Vučiću i Dodiku, ostao si bez odgovora o genocidu i tragičnu atmosferi u društvu za koju su oni odgovorni. Čak su te optužili za provokaciju, pozivali se na to radiš za BiH televiziju i da zbog toga takva pitanja postavljaš?
– Oni stvaraju takvu atmosferu. Iako se tako ne čini, odgovor sam dobio. Dobio sam ga Dodikovim nervoznim nastupom koji se tek u detaljima razlikovao od poruka pretnji. To je ista retorika, stvar je samo u finesama. A dobio sam ga i kroz Vučićev odgovor, koji je, osim što je u prvi plan stavio Jasenovac, kako bi skrenuo fokus sa Srebrenice i odgovornosti Ratka Mladića, rekao nešto kao: „Sama činjenica da se nalazite ovde i da možete da pitate bez problema.“ E, to je isto kao kad mi kažu: „Da smo mi Srbi takav i takav narod, visio bi nakon svega.“
Rekao si da živimo u sistemu u kojem su pretnje opravdane ali ne i govor o genocidu. U šta se društvo poput našeg razvija? Kakva je izvesna budućnost iz ovakve stvarnosti i sadašnjosti?
– Kako je i zaborav deo kulture sećanja, tako je i regresija u razvoju deo razvoja. Odavno sam se prestao nadati da smo dotakli dno. Ljudi lete na druge planete, samo što vremeplove nisu još izumili, a mi se laćamo mačeva kako bismo se obračunali sa nevernicima i samo je pitanje kad će neko od tog mača da strada. Eto, takva je izvesna budućnost iz ovakve stvarnosti i sadašnjosti.
Koliko su novinari koji odgovorno rade svoj posao i nisu poslušnici političarima koji su potekli iza ratno huškačke prošlosti, korupcije, ralja tranzicije… oštećeni i osakaćeni u Srbiji danas?
– Oštećeni su i osakaćeni pre svega jer nemaju jednake uslove za obavljanje svog posla, kao što to imaju ti, kako kažeš, poslušnici. Onemogućeno im je puno toga, od pristupa informacijama od javnog značaja, preko mogućnosti da imaju jednak tretman na konferencijama za novinare, bilo da je reč o predsedniku ili nekoj drugoj „instituciji“. S druge strane, samo oni su slobodni – slobodni da misle, da pitaju, da kažu. I ja se ne bih menjao koliko god teže i teško bilo.
Bez podrške redakcije FTV
Nedugo nakon talasa napada i neprijatnosti u vezi sa pozivom koji obavlja, Dejan Kožul dao je otkaz Federalnoj televiziji BiH, posle višegodišnje saradnje.
„Frilenserski lebac se ne zarađuje lako.. Moj uspeh dosad bio je to što sam sa redakcijama sa kojima sam radio imao dobar, pre svega ljudski odnos pun poštovanja. Kako to već neko vreme izostaje, kao i komunikacija, što je dovelo do smanjivanja honorara, koji mi prethodno nije najavljen, odlučio sam se da dam otkaz na FTV. Za tu redakciju često sam stavljao glavu u torbu, a to se ne prepoznaje kao napor i nisu našli za shodno bar da pitaju za zdravlje i treba li štogod, te sam odlučio da i sam pravim rezove. Dakle, ili ćemo definisati svaki napor i svaku sitnicu, koja se mora vrednovati, jer novinari zbog pretnji i svega što preživljavaju, zaslužuju i beneficirani radni staž (barem oni koji su zaposleni), ili nema saradnje. Ne mogu da radim sa onima koji ne cene moj trud„, objasnio je Kožul.
Projekat Slobodni novinari – temelj profesionalnog izveštavanja se realizuje u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj Uniji“ koji se sprovodi u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom.
